Beograđanin Ivica Dačić se dva meseca sa udaljenosti od 391 kilometar spotiče o kameni sanduk i zid naslonjen na njega. Ne spori da će imena 27 mrtvih ljudi na granitnom zidu odrediti evropsku sudbinu miliona živih od Horgoša do Brnjaka.
Premijer Dačić čestitao je svim svojim državljanima 2013. obećanjem da će ukloniti spomenik poginulim borcima „Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe“ (OVPBM) u Preševu. Godine 2002. amnestirani su pripadnici OVPBM. Amnestija znači i „oproštaj“.
Poneki iz rasformirane OVPMB odvratili su Dačiću na internet stranici Presheva jone (Naše Preševo) da će spomenik odbraniti, ako je potrebno i silom i da mogu „vrlo lako ponovo obući uniforme, čizme i uzeti oružje u ruke“. Adem Demaći (Demaçi), bivši politički savetnik Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) kaže: „Svet neće tolerisati novi srpsko-albanski sukob“.
Još je kao ministar unutrašnjih poslova Dačić celivao Zid plača 2009. u Jerusalimu. Dačićevi neprijatelji koji spavaju sa Kuranom pod jastukom tvrde da je na tom mestu Muhamed zauzdao krilatog pastuva Buraka. Zid plača ne gine ukupnoj Srbiji ako se ostvari Demaćijevo proročanstvo.
Macole, čekići, pajseri i četnici
Prvi spomenik nerehabilitovanom četničkom komandantu Draži Mihailoviću je onaj brončani na Ravnoj gori iz 1992. Venac na ovaj spomenik položila je i delegacija Bezbednosno-informativne agencije (BIA) 2009. godine. BIA dva puta godišnje vladu izveštava šta radi. Dačić je tada bio zamenik predsednika Vlade, pa je, po funkciji, morao saslušati BIA izveštaj. Drugi spomenik istom ratnom zločincu je u Nišu. Od 2003. u Ivanjici je spomenik veleizdajniku visok 2,3 metra, Muzej Ravnogorskog pokreta i spomen-česma. Na Trgu đenerala Draže u Lapovu otkriven je 2006. godine spomenik visok 4,6 metara, sagrađen i parama tri ministarstva od kojih je jedno za turizam i usluge. Mihailović ima spomenik i kod Kosjerića. Vuk Kalajitović, četnički komandant ima spomenik kod Nove Varoši, vojvoda Petruš Stefanović u Kozjem Dolu, poručnik Stanoje Letica u porti mioničke crkve. Kenotaf „Braći četnicima postradalima od partizanske ruke“ je podno Suve planine. Na istoj planini, u selu Gornja Studena je spomen-ploča četnicima iz Čegarskog korpusa, na brdu Bagdala kod Kruševca četnicima Rasinskog i Jastrebačkog korpusa, ima ih kod crkve u selu Seča Reka, u Pranjanima, u porti manastira Radovašnica je nekoliko nadgrobnih spomenika četnicima, ploča u manastiru Končul je u čast četnika koji su „sprečili prodor muslimanskih snaga iz pravca Novog Pazara“.
Krajem decembra je niška policija privela 14 iz Beograda, Šapca i Kragujevca koji su macolama, čekićima, pajserima i bokserima krenuli da ruše spomenik u Preševu. Naoružani su još šubarama, kokardama, redenicima i šarenom slaninom. Kažnjeni su sa ukupno oko 350 evra. Predstavljaju se kao članstvo Četničkog pokreta. Žalili su se Dačiću jer su “sprečeni da obave građansku dužnost”: „Mi nemamo problema sa time da očistimo tu gamad za pola dana. U svakom slučaju, pukne li jedna puška dole od strane tih separatista, ma padne li jedan šamar jednom Srbinu dole, biće osvete. Neće oni ni stići do šume“. Njihovom preduzetništvu se pridružio Sindikat policije. Dali su Dačiću ultimatum do „srpske Nove godine“, a Dačić je sebi i Albancima produžio rok do 17. januara za rušenje. Političke ambicije Četničkog pokreta registrovane su kao Pokret Ravna Gora.
Albanci ispod cenzusa u Srbiji
Na jugu Srbije od 1999. godine podignuta su 22 spomen obeležja vojnicima, policajcima i ljudima iz OVPMB. Više od polovine su spomenici OVPMB, ali se trka nastavlja. Ima sedam spomen obeležja vojnicima Srbije poginulim tokom sukoba sa OVPMB, ali i za 5.440 poginulih u „oslobodilačkim ratovima“ Srbije nakon 1878. godine. Avgusta 1878. mesec dana nakon što je Berlinski kongres podario Srbiji nezavisnost, Milan Obrenović poslao je podanicima Proklamaciju: „Srbi! U tom kratkom vremenu od šest nedelja dana, vi prodreste brzinom munje na Kosovo, gde posle pet stotina godina bi otpevana pobedna pesma Srpska u tužnoj crkvi Gračanici. U sjajnom letu vašem trebaše vam samo još jedan korak napred, pa da se srpske pobedonosne zastave razviju i u Prištini, Skoplju i Prizrenu, ovim starim prestonicama Nemanjića, no primirje zaključeno 19. januara ove godine preteče nas i zaustavi… Ugovor, potpisan 1. jula u Berlinu, iako nije namirio sve želje srpske, opet, prema prilikama u kojima je ova velika međunarodna pogodba utvrđena, Srbija ima da bude zahvalna na visokoj blagonaklonosti Velikih Sila. Evropa je pristala da najveći deo onih stanovnika Stare Srbije, koje smo mi oslobodili, ostane s nama u državnoj zajednici tako da je Srbija sad uvećana više nego četvrtinom svoga dojakošnjega zemljišta“.
Lane je u Srbiji popisano 5.809 Albanaca, što je 0,08 odsto svekolikog stanovništva. Sa toliko promila glasova ove godine Komunistička partija „Josip Broz“ nije prešla cenzus. Godine 2002. u Srbiji je živelo 61.647 Albanaca, od toga 59.952 u Preševskoj dolini.
U Medveđi, gde su samo četvrtina žitelja Albanci, sluti se etničko čišćenje. Južno, pet kilometara od Bujanovca, gde su Albanci 54,7 odsto stanovništva, šest godina se gradila najveća vojna baza Srbije, a koštala je 1,74 milijarde dinara. „Jug“ je oko 40 kilometara udaljen od američke baze Bondstil kod Uroševca. Baza SAD za sedam puta više vojnika se nije gradila ni šest meseci. Ograđena je zidom visokim 2,5 metra, dok je srpska baza opkoljena bodljikavom žicom visokom tri metra. Baza „Jug“ ima stadion sa tribinom čiji su redovi i sedišta ofarbani kao srpska zastava.
Za ime baze najozbiljnije su konkurisali: „Dušan Silni“, „Obilić“, „Milan Tepić“ koji se 1991. godine u Bjelovaru digao u vazduh sa vojnim skladištem, pošto komanda JNA nije poslala pomoć. Sa njim je poginulo 19 vojnika. Za ime baze konkurisalo je i ime Gorana Ostojića, koji je poginuo u julu 1998. godine u sukobu sa OVK. Izabran je naziv „Jug“, sa donje strane kompasa.
Miloševićev amanet
Na referendumsko pitanje iz marta 1992. godine „Ko je za političku i teritorijalnu autonomiju u okviru Srbije sa pravom priključenja Kosovu“, više od 99 odsto učesnika iz Preševske doline odgovorilo je pozitivno. Kosovo je tada bilo u sastavu Srbije i to bi bila samo teritorijalna preraspodela u okviru SFRJ. Na referendumu o nezavisnosti Kosova u septembru 1991. godine 99,98 odsto glasača odgovorilo je potvrdno. Ova utopija se ostvarila februara 2008.
U jeku prošlogodišnje izborne tišine Dačićeva policija je uhapsila osam Albanaca u Preševskoj dolini zbog ubistva dva Srbina pre 11 godina, „nezakonitog posedovanja oružja i ometanja službenog lica u izvršenju službenog zadatka“. Svi su bivši pripadnici amnestirane OVPMB. Zamirisalo je na uvođenje vanrednog stanja u albanskoj dolini, po Miloševićevoj naredbi za Kosovo iz 1989. Petorica su oslobođena posle 26 dana. Šta je sa trojicom u zatvoru u Vranju nije objavljeno. Preševsku dolinu zovu odavna i „istočno Kosovo“.
OVPMB se prvi put pojavila u javnosti januara 2000. na sahrani dva brata koje su ubili srpski policajci u Dobrosinu, gde su 96,25 odsto stanovništva Albanci. Prve fotografije članova OVK u uniformi se objavljuju novembra 1997. kad je OVK bila na sahrani Halita Gečaja (Halit Gecaj). Pored puta za Dobrosin gradi se spomenik palim žandarmima.
Na kraju beogradskog rata protiv NATO-a 1999. Milošević je pristao da se njegovi povuku sa Kosova i da se formira demilitarizovana zona duž granice Kosova sa Srbijom u dubini od pet kilometara. NATO je u maju 2001. godine dozvolio da se jugoslovenske trupe vrate u Kopnenu zonu bezbednosti (KZB).
Kada se Beograd povukao sa Kosova policija je premeštena u region Preševa, Medveđe i Bujanovca, glavninu KZB. Gerilci OVPMB, „članovi pokreta otpora protiv srpske represije“ bili su većinom seljani iz regiona, manjina iz OVK. Nekoliko stotina gerilaca OVPMB je oružje kupovalo u centralnoj Srbiji. Pošto su potpisani sporazumi sa OVPMB o demilitarizaciji, objavljena je amnestija za sve koji predaju oružje i skinu uniforme do 24. maja 2001. ujutro. KFOR-u se na suprotnoj strani granice, u tuđini, predalo 454 iz OVPMB, a jugoslovenska strana je zarobila ili ih uhapsila stotinak.
Više od latinskih izreka ”Repetitio est mater studiorum” i „Historia magistra vitae est“ Dačić je u niškoj gimnaziji voleo latino-američke ritmove. Zaboravlja i refrene Gorana Bregovića „Ko ne sluša pjesmu, slušaće oluju“ sa kojim je u julu otpevao.
(Autonomija)