Skip to main content

TAMARA KALITERNA: Podzemna Srbija

Autonomija 26. јан 2013.
5 min čitanja

Od neto izvoznika živih, Srbija se pretvara u neto uvoznika mrtvih. Živi beže iz Srbije, po čemu su Srbi peti na planeti, a mrtve protiv njihove volje vraćaju Srbiji. Poslednji izvoz mrtvih Srba desio se o Vidovdanu 1988, a velika seoba mrtvih Srba u 14. veku. Turci su dozvolili prenos moštiju kneza Lazara iz Prištine u manastir Ravanicu kada je Državni sabor 1389. godine odlučio da Olivera, najmlađa kći Lazarova, mora u harem sultana Bajazita I. Posle su narod i monaštvo prenosili kosti Lazareve preko Beograda do Sent Andreje u Ugarskoj i natrag u fruškogorski manastir Vrdnik. U Drugom svetskom ratu Lazar se opet nosi u Beograd, a odlukom Srpske pravoslavne crkve ćivot je 1988. kružio Srbijom, Kosovom i vraćen u Ravanicu kod Ćuprije.
Za žive je bila smrtonosno naporna ta januarska srpska sedmica 2013. Savindan je pao u nedelju, pa su maloletni i ostali mogli da smrt Svetog Save slave četiri dana – od radnog petka do radnog ponedeljka. Iako se prosvetitelj Sava upokojio po „starom kalendaru“ – 1236. njegova smrt se slavi po „novom“, papskom kalendaru.
Tri Srbije na jednom kovčegu
Pre toga se protiv svoje poslednje volje Petar Drugi Karađorđević vratio komercijalnim letom u Srbiju. Svoju kraljevinu – Jugoslaviju je napustio vojnim avionom. Državni doček na aerodromu uveličali su deca, snahe, unuci, premijer Ivica Dačić, savetnik predsednika Srbije i član Odbora za prenos posmrtnih ostataka članova kraljevske porodice Oliver Antić, visoki oficiri…. Kovčeg je od aerodroma do kapele tri puta prekrivan: zastavom Republike Srbije, kraljevskim regalijama, dinastičkom zastavom Petra Drugog, na kojoj je i šahovnica. Patrijarhu Irineju su pomen sasluživala trojica episkopa pod budnim okom muftije srbijanskog.
„Prestolonaslednik suzama nije dao da krenu“, javljaju sa dočeka kostiju „Večernje novosti“. „Povratak u otadžbinu je bila najveća želja mog oca. Dobro došao kući, oče!“, uzviknuo je Aleksandar II Karađorđević.
Ostaci njegovog oca iskopani su u tajnosti, bez znanja i saglasnosti izvršioca njegovog testamenta, udovice Aleksandrovog strica Andreja Eve Marije Karađorđević i Petrovog bratanca Vladimira. Petrova poslednja želja bila je da ne bude sahranjen u Srbiji, kaže Vladimir. Telo je ekshumirano i uz negodovanje srpske emigracije u Čikagu, a ekshumacija je trebalo da niveliše rojalističku i republikansku Srbiju, emigraciju sa zavičajem. Petar je stigao u Beograd na dan Svetog mučenika Polievkta.
Dačić je rekao da je dolazak Petra II doprinos nacionalnom pomirenju i najavio još pomirenja. „Dačić je naveo da je razmatrano i premeštanje posmrtnih ostataka srpskog naučnika Nikole Tesle u Srbiju iz SAD“, preneli su „Blic“ i agencija Beta 22. januara u 17,58.
U 19,17 vest istih medija je glasila: „Dačić je naveo da je već razmatrano i premeštanje posmrtnih ostataka srpskog naučnika Nikole Tesle iz Muzeja u Krunskoj ulici u Beogradu“. Toliko je novinarima trebalo da pročitaju „Monografiju Muzej Nikole Tesle 1952-2003“, gde piše da je urna sa pepelom naučnika još 1957. godine preneta u Beograd.
Živ je Dučić, umro nije
Petar Karađorđević je bio sahranjen na groblju manastira Sveti Sava u Libertvilu, predgrađu Čikaga sa oko 20.000 stanovnika, poznatom po julskom festivalu gusaka. Petar je jedini evropski monarh sahranjen na tlu SAD koje je do 1829. pripadalo Indijancima iz plemena Potavatomi. Ležaće u kapeli dvorskog kompleksa na Dedinju dok mu se ne pridruže majka i supruga, koje su sahranjene u Londonu, odnosno u Atini. U maju će svi biti preneti u mauzeloj na Oplencu, kažu jedni. Na jesen će to biti, kažu drugi. Datum nove sahrane će dogovorno odrediti Srpska pravoslavna crkva, Vlada i Tomislav Nikolić, predsednik Organizacionog odbora za prenos posmrtnih ostataka, u narodu poznatiji po nadimku „Toma grobar“. Anđeo čuvar kovčega biće Žandarmerija, raspuštena nakon Drugog svetskog rata, obnovljena 2001. U opisu radnih zadataka žandarma su organizovani kriminal, terorizam, zaštita privatne i državne imovine, pomoć u elementarnim nepogodama.
Osnivač manastira u Libertvilu episkop Mardarije zapisao je: „Ovaj manastir, kao zborno mesto Srba u Americi…“. Proročanstvo se ispunilo. Tu su sahranjeni diplomate Konstantin Fotić, Božidar Purić, Nikolaj Velimirović, takođe povratnik u Srbiju.
„I sad su nam groblja veća od gradova“, pevao je Jovan Dučić, drugi povratnik koji je otkopan oktobra 2000. uz prisustvo američkih vlasti. Dučić je drugi puta sahranjen pod tri ploče, piše Dragomir Brajković, član Udruženja književnika Srbije. Na prvoj ploči je oznaka američke firme „Kontinental“, izvođača ukopnih radova. Pod staklenom pločom je „još uvek u celosti, Dučićeva figura. Pri dnu, uz noge, u visini kolena, lovorov venac, a na staklu, u visini grudi, primerak Dučićeve zbirke ’Lirika’, koja je objavljena na dan pesnikove prve sahrane. Sve je kao na fotografiji koja je snimljena pred pesnikovu sahranu. Brkovi, obrve, visoko čelo, karakteristične ruke dugih prstiju, nešto kose… Dučićevo telo kao da je odolevalo propadanju čekajući sjedinjenje s grumenom gline užežene, zavičajne, hercegovačke. Primerak ’Lirike’ je očuvan, slova nisu izbledela, niti su zabrljana od vlage. Staklo ispod kojega je ležao Dučić zamaglilo se. Izbrisao ga je jedan od onih koji se kasnije pridružio poslovanju oko iskopa, Rade Petrović zvani Šmeker. Još je Dučićevo telo ostalo u celosti. I u susretu s vazduhom, protivno nekim prirodnim zakonitostima, ostaje takvo. Netruležno, reče neko… I frak, i cipele velikog broja, očuvani su“.
Dučić je zbog sankcija iz SAD u Beograd doputovao preko Rusije, a iz Saborne crkve su ga bespotrebno, ali pompezno preko Crne Gore odneli u Trebinje, Republika Srpska, gde mu je gradonačelnik poklonio ključ grada, a predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica uveličao treću sahranu. Dučić je testamentom tražio da se na brdu pored Trebinja podigne crkva slična kosovskoj Gračanici od granita iz Jablanice gde će biti sahranjen. U Trebinju se u okviru Dučićevih večeri poezije iz godine u godinu razgovaralo pod naslovom „Čekajući povratak Dučićev“. Zna se da je Dučić rođen negde u februaru, ali se ne zna da li 1871, 1872, ili 1874. godine. Zato mu je na nadgrobnoj ploči upisan samo hobi. „Veličina jednog naroda nije u njegovoj istoriji nego u njegovoj legendi“, pisao je Dučić.
Vojvodu za despota
Posle opela Petru II Antić, savetnik Nikolića je procenio da je njegov predsednik „neka vrsta zamene za kralja“. Titula suverena zavisi i od veličine teritorije kojom suveren raspolaže. Nikolić je vojvoda od 13. maja 1993. Preostaje mu da bira hoće li da bude veliki vojvoda, poglavica, imperator, kan, princ, sultan, šahinšah, dalaj lama, kajzer, markiz, grof, bojar, papa, malik, emir, kalif, satrap, maharadža, padišah, faraon, kediv, radža, šogun, mikado, autokrator, ban, despot, župan, knjaz, kunigaikštis, mbret, rí, vezir, mir…
Antić je još izjavio da je dobro što Nikolić „priprema teren“ da jednog dana možda Srbija ponovo postane monarhija. Pohvala Antića je protivustavna, jer je Srbija republika, a ako predsednik republike pravi monarhiju, kako tvrdi njegov savetnik, obojica podrivaju ustavni poredak Srbije.
Antić predaje „Obligaciono pravo“ i „Nasledno pravo“. Prvo reguliše poslove živih (inter vivos), a drugo imovinsko-pravne odnose kad neko umre (mortis causa). Trebalo bi da zna da prema obe vrste prava, njegov predsednik ostaje bez posla u monarhiji. Uostalom, Antić je bio dugogodišnji aktivni član Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja.
Petar II je proglašen punoletnim tri i po godine pre roka, što bi rekao Milutin Mrkonjić, i preuzeo vlast od Namesništva. Godine 1944. smenio je Dražu Mihailovića sa mesta ministra vojske i mornarice i na njegovo mesto postavio Josipa Broza Tita. Početkom 1945. godine se odrekao sve vlasti i političkih ingerencija u korist namesništva i nove vlade. Ovu odluku neki istoričari nazivaju abdikacijom.
Petar Karađorđević je 12. septembra 1944. godine preko Radio Londona poručio: ”Pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine i priđu Narodnooslobodilačkoj vojsci maršala Tita. Samo tako ujedinjeni u borbi moći ćemo sačuvati neokaljanu čast i slavu Jugoslavije i sa ponosnom pobedom završiti najlepšu legendu junaštva i ljubavi za slobodu, koji su zadivili svet… Svi oni koji se još oslanjaju na neprijatelja, protivno interesima svog vlastitog naroda i njegove budućnosti i koji se ne bi odazvali ovom pozivu neće se oprati žiga izdajstva ni pred narodom ni pred istorijom. Ovom svojom poslanicom odlučno osuđujem zloupotrebu Kraljevog imena i autoriteta Krune, kojom su pojedinci pokušavali da opravdaju saradnju sa neprijateljem i da izazovu razdor u vlastitom narodu u najtežim časovima njegove istorije, čime su koristili samo neprijatelju… Neka živi naša velika, slobodna i federativna Jugoslavija“.
(Autonomija)