Momčilo Perišić, Jovica Stanišić & Co. podneli su Ministarstvu pravde i državne uprave zahtev za registraciju Društva za očuvanje tradicija Sheveningena. Kao i haške sudije, njihovu inicijativu ne smatraju „udruženim zločinačkim poduhvatom“ hiljade građana Srbije, koje su se udruživale sa njima od 1991.

Haški tribunal za zločine u bivšoj Jugoslaviji je pravni naslednik sudova u Nirmbergu (Nürnberg) i Tokiju, osnovanih nakon Drugog svetskog rata. U oba tribunala se sudi za četiri vrste zločina. Za drugoratovske zločine postojale su četiri vrste optužbi: ratni zločini, zločini protiv čovečnosti, podsticanje agresije i podsticanje ili sudelovanje u zločinima protiv mira. Balkanski ratni folklor obogaćen je optužbom za genocid. Tu su još zločini protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja rata, Ženevskih konvencija.

Nirmberško suđenje nacistima koje su organizovali saveznici počelo je šest meseci nakon pobedničke trube. Trajalo je deset meseci. Optuženo je 24, oslobođena su četvorica. Na vešanje je osuđeno 12, više od polovine. Sutradan su izvršene smrtne presude. Obesili su ih u fiskulturnoj sali. Tela su spaljena u krematorijumu u Minhenu, a pepeo bačen u reku Izer. Sovjeti su dokazivali da nemački oficiri nisu vredni dostojanstvene pogibije metkom, jer nisu poštovali vojničku čast. Ostali su oterani u zatvor od deset godina do doživotne robije. U Hagu se najviše dopadne doživotni zatvor, ali su retki te sreće. Haški optuženici su u onom delu Haga gde su peščane plaže, četrdesetak hotela, šetalište, saloni za masažu i svetionik. Kilometar severnije je nudistička plaža.

Bele rukavice

Krajem 1943. na večeri u Teheranu Staljin je predlagao da se pobije između 50.000 i 100.000 nemačkih dužnosnika. Američki predsednik Frenklin Ruzvelt (Franklin D. Roosevelt) se šalio da i 49.000 „završava posao“.

Suđenja u Hagu traju decenijama. Prva optužnica podignuta je godinu i po dana nakon osnivanja suda, a prvo suđenje bilo je posle tri godine.

Svih osam sudija u Nirmbergu su bili iz tabora pobednika. Iz istog bloka su bili i tužioci. Svi branioci su bili Nemci. Jugoslovenima sude ljudi sa obe strane polutara, pobednici i poraženi, navijači i spavači. Optuženi iz Srbije najradije biraju američke, nešto ređe britanske advokate.

Haški tribunal je za svojih 20 godina optuživao tempom od osam osoba godišnje. Od 161 optuženog oslobođeno je njih 18, 13 je prepušteno milosti nacionalnih sudova, a 69 je za sada osuđeno.

Čerčil (Churchill) je predlagao da se sudi na mestu zločina, a SSSR da se sudi u Berlinu, glavnom gradu „fašističkih zaverenika“. Beograd bi ispunio oba kriterijuma. Nirmberg je izabran jer u njemu osnovana nacistička partija, tu je organizovala godišnje skupštine i tu su objavljeni „Nirmberški“, antisemitski zakoni usvojeni 1935. tokom godišnjeg mitinga nacističke partije. Ovi zakoni lišili su Jevreje nemačkog državljanstva, zabranili brak Jevreja sa Nemcima i zabranjivali Jevrejima učešće u društvenom životu Nemačke. Beograd zadovoljava i više od dve trećine ovih uslova.

Na klupi za optužene naciste sedeli su naslednik Hitlera, potpisnik bezuslovne kapitulacije, načelnik glavnog štaba oružanih snaga Nemačke, glavni nacistički filozof, ministar naoružanja i Hitlerov omiljeni arhitekt, bivši kancelar, vođa Hitlerove mladeži, zapovednik SS-a, ministri privrede, unutrašnjih i vanjskih poslova, šefovi vlada u okupiranoj Poljskoj i Austriji, otac Gestapoa i zapovednik avijacije, komandant mornarice, predsednik Reichsbanke, Hitlerov sekretar. Julijus Štrajher (Julius Streicher), urednik tiražnog časopisa „Der Stürmer“, koji je širio mržnju prema Jevrejima, među osuđenima je na smrt. Prema testovima, svi optuženi bili su natprosečno inteligenntni. Najniži I.Q. – 106 imao je baš Štrajher, a sa tim se slažu i njegovi brojni čitaoci.

Ćosić pije svakog dana

Nekoliko meseci pre optužnica ubili su se prvi kandidati za optužene Adolf Hitler, Hajnrih Himler (Heinrich Himmler), zapovednik SS-a i Gestapoa, Jozef Gebels (Joseph Goebbels), ministar propagande. U Srbiji su se ubili Zoran Sokolović, ministar policije u pet vlada od 1991. do 1997. godine. Ubio se kada su njegovi morali da napuste vlast i moć. Vlajko Stojiljković, dvostruki ministar policije od 1997. do 2000, ubio se istog dana kada je Srbija pristala da sarađuje sa Hagom.

Srbija nema komandanta mornarice, glavna filosofskinja je u dobrovoljnom izgnanstvu, arhitekti su zidali samo kule u vazduhu, u mnoštvu „pomoćnika ubica“, kako su sudije imenovale Štrajhera, još nije prepoznala ni jednog novinara koji mrzi „nesrbe“. Na molitvenom doručku upriličenom da Ministarstvo pravde i državne uprave usliši molbu haških pravednika našli su se jedan pored drugog članovi Srpske radikalne stranke (SRS) koja je od 1992. do 1993. te od 1998. do 2000. bila na vlasti sa Socijalističkom partijom Srbije (SPS). Pored članova Otadžbinskog kongresa i Centralne otadžbinske uprave guraju se članovi svih odbora SPS-a i njihovi mutanti, pobegla šefica JUL-a „ogranka KP Kine u Jugoslaviji“, koja je od 1996. bila u koaliciji sa tim društvom. Kohabitacija SPS i SRS se podudarala sa sve tri agresije Srbije. Nerazdvojni su i sada, u miru.

Za Nemačku su bile kobne okupacija Poljske i Austrije. Srbiju optužuju bez reči SAO Krajina, SAO Zapadna Slavonija, SAO Severna Bosna, SAO Semberija i Majevica, SAO Romanija i Birač, SAO Hercegovina, SAO Bosanska Krajina, SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, SAO Severoistočna Bosna, SAO Ozren-Posavina…

Predlagače novog udruženja sa nostalgijom ohrabruju mrtvi ili živi predsednici vlada Srbije u inkriminisanom periodu: Dragutin Zelenović, Radoman Božović, Nikola Šainović, Mirko Marjanović. Oni su birali svoje ministre, koji se još ne stide što su bili deo „udruženog zločinačkog poduhvata“ u kojem je za sedam godina ubijeno između 130.000 i 140.000 ljudi, pa i njihovih birača.

Guverneri centralne banke u Beogradu u vreme osvajačkih ratova Srbije bili su Dušan Vlatković, Vuk Ognjanović, Borisav Atanacković i Dragoslav Avramović, majstori inflacije od 19.810,2%. Nisu optuženi ni za svetski inflatorni rekord posle Drugog svetskog rata, niti za organizovanje fondova za državne ubice. Bezazleno su štampali poštanske marke nominalne vrednosti 400.000.000 dinara, sa slikama Bogorodice Ljeviške i motivima sa Oplenca, neto uvoznika celebrity skeleta. Hitler je obavezao 1939. svog guvernera da „osigura apsolutnu stabilnost nadnica i cena, a od reichs marke napravi najstabilniju valutu na svetu“. Guverneru se sudilo posle rata, iako je u monetarnoj politici održao reč.

Dan zahvalnosti što ih je mimoišla haška čaša žuči je svaki dan od marta 1991. za Dobricu Ćosića, predsednika Vrhovnog saveta odbrane, Životu Panića i Blagoja Adžića, načelnike Generalštaba Vojske Jugoslavije i njihove najbliže: Ljubomira Domazetovića, Milorada Dragojevića, Aleksandra Vasiljevića, Gezu Farkaša, Veljka Kadijevića, Radmila Bogdanovića, Svetozara Marjanovića, koga je jedino Županijski sud u Karlovcu osudio 1993. na 20 godina zatvora za ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Odsutan sa suđenja, Marjanović se žalio na presudu, ali neosnovano, zaključili su sudije u Hrvatskoj. Mihalju Kertesu sudije u Srbiji zameraju asistenciju u četiri ubistva, strast za devizama i neumerenost u cigaretama, ali njegovu ratnu biografiju ne diraju, pa ni to što je kao šef Državne bezbednosti Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova 1991. godine rekao: „Pedeset kilometara od Drine živeće samo Srbi!“

Nevladine organizacije u ratu i miru

U Nirmbergu je optuženo i sedam „kriminalnih ratnih organizacija“- vodstvo Socijalističke radničke partije Nemačke, vlada, generalštab, Gestapo i ostale tajne službe, Sicherheitsdienst (SD), vojne i paravojne formacije: Schutzstaffel (SS) Sturmabteilung (SA).

Najpoznatija paravojna formacija Vojske Jugoslavije bila je grupa Pauk, koju je, kako svedoče vojnici, formirala Uprava bezbednosti Generalštaba pod komandom Vasiljevića. Vođama „Pauka“ se sudilo za navodni atentat na dvostrukog predsednika Slobodana Miloševića 1999, ali su oslobođeni.

Trojica predsedničkih kandidata, koji su dobili od 5.546 do gotovo milion glasova, bili su mentori ili šefovi paravojnih hordi. Mirko Jović je komandovao dobrovoljcima iz horde Dušan Silni. Pre toga je kandidat bio otpravnik vozova i privatni ugostitelj. Deceniju posle rata je šef Srpske dobrovoljačke garde Borislav Pelević dobio oko 100.000 glasova, a najupornijem kandidatu Vuku Draškoviću u zaslugu se pripisuje nastanak Srpske garde.

Šef Belih orlova Dragoslav Bokan je šef časopisa „Rusija danas“, koji izlazi u Beogradu. Ovaj „jedini štampani medij u Evropi je u potpunosti posvećen Rusiji i ruskim temama, a izlazi na jeziku koji nije ruski“, slave ga Dveri.

Pernatoj klasi pripada Siniša Vučinić i njegovi Srpski sokolovi. Krajem 1992. izjavio je Vučinić za nemački nedeljnik „Špigl“ (Der Spiegel) da je ubio na stotine muslimana i Hrvata, a pre toga su mu smetali samo crnci i Romi u Beogradu. U martu 2013. je oslobođen optužnice da je „kalašnjikovim“ branio Miloševića od Haga. Danas mu kao pokriće služi nevladina organizacija „Ruska inicijativa“. Od marta 2012. godine je član vladajuće Srpske napredne stranke.

U životinjsko biće Srbije ubacili su se još paravojni Srpski četnicki pokret, Crvene beretke, Knindže, Škorpioni, Šakali, Šešeljevi dobrovoljci, Osvetnici, Simini četnici, Žute ose, Munje, Sivi vukovi, Kajman, Plavi, odred Pivarski kojim je komandovao Stojan Pivarski iz Zrenjanina, zatim jedinice izvesnog Niškog, Kapetana Crnog…

(Autonomija)