„Evo mene, eto vam rata s Turcima“, zatrubili su u tri oktobarska dana Ministarstvo spoljnih poslova, ukupna vlada Srbije, posebno predsednik vlade Ivica Dačić, prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, predsednik Skupštine Srbije Nebojša Stefanović i kao poslednji predsednik države Tomislav Nikolić. Jedan Miloš Obrenović je ovim rečima zamesio Drugi srpski ustanak 1815. godine.
Savremenici su se okomili na izjavu turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana (Recep Tayyip Erdoğan) da je „Turska Kosovo, a Kosovo Turska“. Vučića je rasrdilo što „Erdogan vrlo dobro zna da Kosovo nije tursko još od balkanskih ratova“; Dačića što je to rekao „u Prizrenu“; Ministarstvo spoljnih poslova što je to izjavio u „Dušanovom gradu“.
Turska je šesta po redu država koja je priznala nezavisnost Kosova. Tada, 18. februara 2008. potvrdila je svima koji prijateljuju sa logikom, onom osnovnom, onom iz bakalnice da to nije Turska, već druga država.
Bajčetinac Nikolić mlađi punoletnik
„Da si ćutao, ostao bi filosof“ (Si tacuisses, philosophus mansisses) – reče Vergilije koji je za razliku od Nikolića, Dačića i Vučića pre naše ere prostudirao retoriku, medicinu i filosofiju.
Početkom oktobra Nikolić je u knjigu gostiju Gradske kuće Strazbura (francuski Strasbourg, alzaški Strossburi, nemački Straßburg) upisao: „Ponosan sam što Strazbur nazivam svojim drugim gradom“.
Francuski Strazbur je zbog dvonacionalne i dvojezične kulture jedan od glavnih gradova ujedinjene Evrope. U Bajčetini gde je Nikolićeva rodna kuća živi 29 punoletnika. Svi su srpskog roda i jezika. Kad se Nikolić rodio, u selu je bio 251 stanovnik. Prosečan Bajčetinac ima više od 68 godina.
Iz Strazbura su Ludvig Prvi Bavarski (Ludwig), Gustav Dore (Gustave Doré), Žan Arp (Jean/Hans), dirigent Šarl Minh (Charles Münch), pantomimičar Marsel Marso (Marcel Marceau), Johanes Gutenberg (Johannes), Džon Kalvin (John Calvin), Johan Volfgang Gete (Johann Wolfgang Goethe), Fon Meternih (Von Metternich), Luj Paster (Louis Pasteur), Žorž Simel (Georg Simmel), Albert Švajcer (Schweitzer), Oto Klemperer (Otto), Mark Bloh (Marc Bloch), Alberto Fudžimori (Fujimori)… Pariz nije optužio skromnog Nikolića za agresiju kad je zasvojatao Strazbur, kao što je Nikolić optužio Tursku.
Dok Oliver Dragojević nekažnjeno od glavnog grada Velike Britanije peva po svetskim festivalima „Ča je pusta Londra kontra Splita grada“, Nikolić privatno dopevava: „Šumadijo, rodni kraju, U tebi je ko’ u raju, Seno, slama, slama, seno …EJ“.
Ni Beograd ne shvata Dačića ozbiljno
Kad je u januaru 2012. tada tek potpredsednik vlade Dačić izjavio u Banjaluci da je Republika Srpska „Pijemont srpstva“ nije bilo demarša iz Italije, iako je u Pijemontu počelo ujedinjenje Italije. Tada je u istu državu uplovilo i kuso i repato sa raznih evropskih poluostrva.
Nije bilo protesta iz Sarajeva ni kada je Dačić banjalučkim novinarima razglasio da je RS „prvi srpski entitet u istoriji sa leve strane Drine“, a ni iz sujetnog Beogradskog pašaluka kada je Dačić jula 2012. rekao da je RS „istorijski možda i najveća tekovina srpskog naroda“.
Ministar iz Srbije je sa sobom u službenu posetu Banjaluci, drugom po veličini gradu u suverenoj BiH vodio Radenka Nedeljkovića, načelnika kosovsko-mitrovičkog okruga, restla koji je zaostao nakon prekrajanja „velike Srbije“. Priština, glavni grad države u kojoj je ovaj okrug, nije tom prilikom demonstrirala zbog teritorijalnih pretenzija Beograda, koje je Beograd demonstrirao u RS, restlu druge, BiH države.
Iz suprotstavljenih razloga ni Erdoganu ni Dačiću ne smeta što je autor turske državne himne Mehmet Akif Ersoj iz Peći (albanski Pejë ili Peja, turski Ipek). Izabran je među 724 konkurenta iz sveta.
Ni Izrael ni Palestina ne koriste ni malokalibarsko, ni paradiplomatsko oružje kada svaki Srbin prenut iz noćne more spremno kaže da je „Kosovo srpski Jerusalim“. Ni Izrael, ni Palestina, ni Liban, ni Sirija, ni Sinaj, biblijska „sveta zemlja“ ne reaguju kada se Beograd zaklinje da je samo Kosovo „sveta srpska zemlja“.
Vučić, Dačić i Ministarstvo spoljnih poslova u slavu Srbije pominju „balkanske ratove“, „Prizren“ i „Dušanov grad“. U Prvom balkanskom ratu 1912. godine srpska vojska je tako zauzela Prizren da ga je stanovništvo prozvalo „Kraljevstvom smrti“, citira Leo Frojndlih (Freundlich) u eseju „Albanska golgota“. Procenjuje se da je tada oko 5.000 Albanaca ubijeno na području Prizrena.
Od 1275. do 1455. godine Prizren (turski Prizren, albanski Prizreni) pripada srpskoj srednjovekovnoj državi. Samo povremeno je Prizren bio Dušanova prestonica. U grad koji se u antičko vreme zvao Theranda (latinski raskrsnica) se doseljava toliko trgovaca iz Dubrovnika i Kotora, da je gradom upravljao srpski kefaliija (opunomoćenik vladara), a trgom knez sa Primorja. Ni Dubrovnik ni Kotor nisu uložili oštar protest što Srbija svojata Prizren u jednom komadu. Ni Sarajevo, iako u Prizrenu i danas živi dosta Bošnjaka.
Bolja prošlost Srba
Za vladavine Vizantije u Prizrenu su izgrađena utvrđenja Drvengrad i Višegrad, što je patentirao kao svoje toponime Nemanja E. Kusturica.
Kada su Albanci sa Kosova i iz severne Albanije osnovali 1878. godine Prizrensku ligu, sredstvo borbe za autonomiju i ujedinjenje Albanaca, podržali su ih prizrenski Srbi. Zdanje Prizrenske lige je 28. marta 1999. razorila srpska policija. Nema čime da se diči rođeni Prizrenac Dačić, naslednik ministra policije iz 1999. takođe člana Dačićeve SPS.
Dušan je postao „Silni“ kad je zadavio oca, samovoljno prisvojio titulu cara, a dvorjanina proglasio patrijarhom, da bi mu sluga mogao staviti carsku krunu na glavu. Dušanovo carstvo nikada nije bilo srpska nacionalna država, kako priželjkuje Beograd, jer su u njoj bili priznati kao narodi Albanci, Bugari, Grci i Srbi (Dimitrije Bogdanović, „Knjiga o Kosovu“, SANU, 1986).
„Srpska Sparta“ i „srpska Atina“ uobičajeni su prisvojni pridevi Beograda. „Atina“ je tursko ime za glavni grad Grčke, koje helenska kultura nije prekrstila. Oba beogradska prisvojna prideva istrgnuta su iz istorije, kada su i Sparta i Atina bili „gradovi države“. Gradovi su uvek manji i sastavni su delovi kneževina i kraljevina Srbije. „Srpska Sparta“ se u međuvremenu otrgla od Srbije.
Srbija je treća država na svetu koja je otkupila tursku seriju „Sulejman Veličanstveni“. Pretekli su je Liban sa 59,7 i Maroko sa 99,9 odsto muslimanskog stanovništva. Svi srpski manevri zbog Erdoganove izjave održani su između reprize i nove epizode ove serije na TV sa nacionalnom frekvencijom. Manevristi su umireni turskom kafom.
(Autonomija)