Svetlana Slapšak, antropološkinja, književnica i aktivistkinja iz Slovenije, smatra da pandemija nije bitno uticala na stišavanje kritičkog mišljenja u javnoj sferi. Termin „nova normalnost“ je za nju besmislen i podseća je na reklame za američke TV serije.
Ogroman deo prepreka, prema njenoj oceni, predstavljaju društveni uslovi, pre svega kapitalizam, i veruje da je svet dovoljno bogat da plaća udoban život svakome. Svetlana Slapšak ima niz uvida i opažanja o mnogim važnim pitanjima „Na ivici budućnosti“ o kojima je sinoć razgovarala sa dramskom spisateljicom Majom Pelević u Filozofskom teatru, koji je deo ovogodišnjeg izdanja Bitefa.
*Kako je, prema vašem mišljenju, pandemija uticala na kritičko mišljenje u javnoj sferi, da li je ona postala izgovor za izostanak konstruktivne diskusije?
–Pre svega, gde je uopšte kritičko mišljenje, koje se za taj naziv kvalifikuje? U retkim, veoma retkim medijima, na internetu, u malim nišama, da ne kažem budžacima, uglavnom izvan institucija, ili u njima dobro sakriveno… Tu kritičko mišljenje nikada nije ni oslabilo, još manje prestalo. U tzv. javnoj sferi, sem bljesaka iz onih budžaka, već dosta dugo vremena, rekla bih tridesetak i više godina, nema ni kritičke misli ni konstruktivne diskusije. Kvalifikacije za to su gramatika, logika, retorika, stil, sa tim elementima izgrađen stav, humanistička podloga (nije ograničena na humanistiku) i znanje, tačnije stalno širenje znanja. Možda najizrazitiji znak propasti su neki autori, koji su (kao) „naši“, zavitlavaju vlast, ali je njihovo pisanje mešavina šljokica i brlje. U toj stvari pandemija nije bitno uticala – niti je utišala kritičku misao, niti je opametila vlast.
Da bi bilo sasvim jasno, u kritičku misao i konstruktivnu diskusiju ne računam odbijanje nošenja maske i pranja ruku, teorije koronazavera, odbijanje vakcinisanja uopšte, i svašta drugo iz zaboravljene kategorije praznoverje.
*Kako doživljavate termin „nova normalnost“?
–Termin je besmislen, jer normalnosti kao susedna balkansko-srednjeevropska društva već jako dugo nismo imali. To je kao reklama za američke TV serije – „novo narandžasto“ kao serija o zatvorima i slično. Naravno da je nešto novo, što zahteva učenje, razmišljanje, čovečnost i solidarnost. Toga se vlasti boje mnogo više nego epidemije. Prilagođavanje ponašanja prirođeno je ljudskom rodu, cilj preživljavanja nailazi i još dugo će nailaziti na mnoge prepreke, od kojih svaka može biti fatalna. Ogroman deo prepreka predstavljaju društveni uslovi, pre svega kapitalizam – pogledajmo samo američku tragediju zbog odsustva javnog zdravstva: svi koji su preživeli virus, treba da plate račun bolnici… Druga prepreka je hirovitost: svet još nije istovremeno imao toliko ludaka na vlasti. Mnogi novi običaji samo su nagoveštaj dubokih društvenih promena koje bi mogle da spasu veliki broj života. Svet je dovoljno bogat da plaća udoban život svakome, besplatne zdravstvene usluge, školovanje, nauku i kulturu, ukoliko se napravi nova raspodela, već samo time što bi se onim 1 odsto oduzeo sumanuti višak. E, tada bismo mogli govoriti o novoj normalnosti.
*Smatrate li da su se sa naletom koronavirusa pojavili novi oblici tiranije i totalitarizma u svetu?
–Skrivene želje su se izrazile, mnogima se učinilo da spasavanje života legitimiše represiju, neviđeno laganje, kontrolu čak i onih koji su se uvek opirali, gaženje autoriteta, ukratko neprosvećeni apsolutizam. Vlast je bez problema našla blentave, beskrupulozne, čak i opasne stručnjake i šarlatane, zastrašivanje je postalo glavni propagandni diskurs. Umesto da se pokazuje šta je praznoverje, a šta stav nauke koji se nužno brzo menja, odmah se prešlo na kažnjavanje čitavih slojeva stanovništva. Lapot staraca u Srbiji i Sloveniji – za razliku od Hrvatske, pa opšti i svuda napad na omladinu u drugom talasu epidemije – to najbolje pokazuju. Isto tako se ćutke dopuštalo da virusu budu izloženi „esencijalni“ radnici, pa je tako, sem medicinskog osoblja, stradalo mnogo radnika u industriji, recimo po klanicama, čistači, đubretari, spremači, prodavci, vozači, desetine hiljada onih bez kojih društvo ne bi funkcionisalo… Sad slede novi zakoni, koji treba da zacementiraju stanje straha i kažnjavanja; u Sloveniji se priprema zakon koji vladi treba da dopusti baš sve oblike represije nad građanima. Sa druge strane, epidemija je nužno kod mnogih građana razvila brigu za život drugoga, solidarnost, nove oblike ljubavi, razmišljanje, otpor prema gluposti i nasilju, drugačiji pogled na prirodu, na površnost: drugim rečima, kvalitete koje vlast nikad nije negovala. Pojedinac je mogao shvatiti kako malo znači vlast… Naravno, mogao je pobeći u praznoverje (uključujući i versko ludilo), u divljaštvo i sebičnost, no većina ipak nije. Ti novi kvaliteti čine građanina boljim, jačim i spremnijim da se buni.
*Kako će, prema vašem mišljenju, pandemija uticati na društvene odnose i institucije u budućnosti?
–U ovom trenutku, sem opšteg sužavanja, smanjivanja i straha, nije se ništa ključno promenilo – siromašnih je mnogo više, bogati su postali još bogatiji, vlast je svuda pokazala zube i kandže. Promene očito moraju biti dobro promišljene i dugo pripremane. Mislim na slovenački primer: počelo je maja sa kucom Kivi koja se u videu sa opomenama vlasti na panou na leđima šetala po praznoj Ljubljani, sa parolama na prozorima i balkonima, večernjim pevanjem, aplaudiranjem, šerpama. Nastavilo se sa usamljenim golfistom (režiser Jaša Jenull) koji je ispred parlamenta gađao slike političara u usta, zatim su dvojica organizovala malu užinu ispred parlamenta sa kavijarom i šampanjcem (desničarski slogan o levici), pa su neke devojke plesale, pa su se lepila stopala ispred kuće demokratije, rezervacije za buduće demonstracije. Čim je najstroži karantin prošao, počele su prvo biciklističke, zatim mešane šetnje sa sjajnim pratećim programima – lutkama, igračkama, transparentima, muzikom, predstavama. U petak 4.9. smo se konačno, na dvadeseti petak, vratili na Trg republike ispred parlamenta: pre nekoliko nedelja su trg ogradili i nasilno iznosili ljude koji su glasno čitali Ustav. Nijedanput na demonstracijama nije bilo manje od 4-5000 ljudi. To se neće završiti dok vlada ne padne, virus nas je naučio da mislimo i radimo na duge staze. Globalno osvešćenje će imati najrazličitije oblike, neke neuspešne: no impuls je sasvim neočekivan, i možda zato dobar.
*Opšta nestabilnost u svetu – pandemija, rasna diktatura, ekonomska kriza i tako dalje su učinili čovečanstvo ranjivim, umornim, beznadnim čak. Kako pojedinac u takvim uslovima da pronađe snagu i ponudi bolje rešenje?
–Ne znam šta podrazumevate pod „rasnom diktaturom“. Bilo je krajnje vreme da se pokaže gruba nejednakost i društvena nepravičnost koju izvode rasisti. To su svi oni koji veruju da rase postoje, što je nauka konačno odbacila pre nekih dvadeset i više godina. Ekonomska kriza nije pogodila bogatu manjinu. Najveći deo Zemljana je u strahu od bolesti, gladi i nasilja počeo da razvija veštine preživljavanja, u koje izvesno spada i bekstvo, migracija. Oni u razvijenim zemljama imaju luksuz da snalaženje doživljavaju psihološki… Recept je relativno jednostavan: kada izračunavamo svoja ograničenja, spoljna i unutrašnja, šta sve moramo izgubiti i koliko malo možemo pridobiti, nužno je da u računicu uračunamo i sve one kojima je mnogo, mnogo gore, bilo da su komšije ili na drugom kraju sveta. Da li će vam u budućnosti možda na vrata zakucati izgladnela švedska porodica? Izbeglice iz Engleske, koja se pretvorila u džunglu bezakonja, bolesti i bede? Ništa više nije sasvim nezamislivo, ni masovno iseljavanje iz SAD zbog terora samozvanca kralja Trampa. Ako nam virus vrati nešto razuma, što se već dešava, rešenja će biti na pretek. Knjige se, na primer, mogu čitati i pisati i bez elektrike. U svakom slučaju, dok traje, treba konačno iskoristiti Internet isključivo za nužno komuniciranje, širenje i sticanje znanja.
*Kako doživljavate slogan Bitefa „Na ivici budućnosti“, da li on u vama izaziva više zabrinutost ili nadu i zašto?
–Kad sam imala nekih šest-sedam godina, mama me je odvela na predstavu „Čekajući Godoa“ u Ateljeu 212, kada je još bio u prizemlju nekadašnje Borbe. To je izvesno za mene bila ivica budućnosti, mesto sa kojeg se uzletalo u čaroliju pozorišta bez iluzionizma. Krajem šezdesetih, negde na početku BITEF-a, gledala sam „Antigonu“ Džulijana Beka i Džudit Maline. To je za mene bila druga ivica budućnosti, ključna promena u mojoj glavi, odskok za novo viđenje antičkog pozorišta i moje celokupno opredeljenje za naučni rad i pisanje uopšte. Morala sam doći na ovaj BITEF, za mene ivicu silaska u izvesnu budućnost, za mlađe možda uzlet i odskok, svakako ogroman izazov u sudbinsko vreme. Pozorište je danas izvesno drugačije: nekada je budilo nadu u mogućne promene, danas je promena sama, bez ikakvog kompleksa prenosa i prijema, pokretač i savetodavac društvenih pokreta. U vreme krize koja doslovce znači mogućnu smrt od bolesti i smrt od gladi, uništavanje institucija, rasipanje publike, gušenje profesije i svašta drugo strašno, nema nikakvog smisla gledati sa ivice nadole, već gledati ko bi i kako mogao gurnuti pozorište nadole. A budućnost nije ni gore ni dole, već nas drži za ruke i veruje u nas.
STUPS: Bestijarijum