Čovek bi očekivao da predsednik države, duboko ljudski potresen talasom ubilačkog nasilja deteta nad decom i mladog čoveka nad mladim ljudima, prozbori nešto o mirenju, vremenu za tugu i oživljavanje, ili bilo šta drugo humano… i hrišćansko. Umesto toga, on odmah zahteva pooštravanje kazni, uvođenje smrtne kazne, pretiče sudske odluke i uopšte se ponaša kao Osvetnik iz nekog stripa ili video igre. Čovek bi očekivao da najviši predstavnik vlasti prvo pomisli na realno širenje nasilja i mogućnosti sukoba, i da skrušeno pozove Albina Kurtija na novi sastanak i nalaženje trajnog mirnog rešenja: da se slučajno deca ne bi ubijala i pod nadzorom države. Bez kamera, mogli bi se zajedno isplakati, pomoliti se, dati besu i smiriti napumpavanje između ljudi koji ne mogu jedni bez drugih i koji se međusobno razumeju mnogo bolje nego što ih razumeju oni koji uzalud pokušavaju da ih pomire.

Spuštanje granice uzrasta za kriminalne prekršaje naprosto je suludo: to je mera u najgorim teokratskim zajednicama. Uvođenje smrtne kazne još je luđe: ono direktno preseca put u EU. Predviđanje kazne pokazuje kako predsednik i država ne poštuju zakone. Praksa je dobro poznata, otvoreno priznanje samo je dopuna.

Srbiju je uhvatio vrtlog brutalizacije, društvenog fenomena koji ima dva značenja: u pravu i sudskoj praksi i posebno u penologiji, brutalizacija označava društveni fenomen, primećen u statistici kriminala u SAD: posle izvršenja smrtne kazne, primećuje se porast najgorih zločina u određenoj regiji. Studije izvođene u državi New York 1980. i u Oklahomi 1994. i 1998. potvrđuju ovakav zaključak, neke druge studije ne. Ovi rezultati posebno su važni u debatama o smrtnoj kazni. No već u studijama iz kriminologije termin se upotrebljava šire, u smislu povećavanja kriminala usled neke vrste kolektivnog psihičkog stanja, posledice (i uzroka) društvenih promena.

Drugo značenje termina je drugačije, jer podrazumeva čitave, ne samo nacionalne već i međunarodne, kontinentalne promene u psihologiji masa i temeljne, globalne promene društava. Takvo izučavanje izveo je Džordž L. Mos, istraživač nacizma, koji se inače smatra i jednim od pionira istraživanja LGBT+ grupa i kultura. I Mos smatra da je šok masovnih smrti i sakaćenja u Prvom svetskom ratu, zbog tehnologije ubijanja koja ranije nije bila razvijena ni primenjivana, izazvao posledice koje se mogu pratiti preko Drugog svetskog rata i sve do danas. To je sa jedne strane dalja industrijalizacija i tehnologizacija rata, a sa druge drastično smanjivanje humanosti, solidarnosti i brige za čoveka, uz istovremeni razvoj pojmovnika humanosti, međunarodnog rada na ljudskim pravima, međunarodnih institucija i službi za zaštitu života. Brutalizacija je povezana sa nedavnom epidemijom: statistika je pokazala da je u uslovima ograničenja i zabrana skočio broj slučajeva porodičnog nasilja, posebno femicida. Kod dece je primećen izraziti porast psiholoških smetnji, problema mobilnosti i prehrane (gojenje i anoreksija), depresije, paranoje i drugih poremećaja. Šta se dešavalo sa muškarcima, dovoljno posredno pokazuju već pomenute statistike. Potiču iz slovenačkih i srpskih institucija.

Vlast u državi u kojoj se primećuje brutalizacija morala bi da na ove znake brzo i efikasno deluje, premda postoje i postupci „odozdo“, kao što su izbori, da se obave osnovni poslovi, odnosno zamena. Poslednje što se sme pojaviti upravo su znaci da vlast odobrava brutalizaciju, jer se njome i služi u svom preživljavanju. Vučićev nastup u tome pogledu je zastrašujuće ubedljiv. Stotine hiljada odraslih i dece danas u Srbiji su slomljene, potištene, beznadežne i žele samo mir i milost, pa se ipak ne može očekivati da predsednik države padne na kolena u suzama, da zatraži i ponudi te dve tako jednostavne stvari: mir i milost.

(Peščanik, foto: Twitter)