Nema medija koji nije preneo rezultate „istraživanja“ Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja koje je juče predstavio njen predsednik, Darko Laketić.

„Deca rođena između 1999. i 2015. bila su izložena toksičnom faktoru koji je uticao da budu podložna malignim bolestima“, rekao je predsednik komisije, inače šef prokupačkog odbora SNS-a i dugogodišnji poslanik te stranke.

Formiranje ove komisije na čijem čelu će biti upravo poslanik Laketić prošlog leta je predložila predsednica skupštine Maja Gojković. Njen partijski drug je dobio odrešene ruke da odredi sastav komisije, a podnošenje prvog izveštaja bilo je predviđeno za 2020.

Iako nije poznato da je u protekle dve decenije rađeno bilo kakvo relevantno istraživanje o posledicama bombardovanja po zdravlje ljudi i životnu sredinu, ova „komisija“ je godinu dana pre roka, za samo 8 meseci, uspela nepobitno da utvrdi da su deca rođena posle bombardovanja podložna malignim obolenjima, pogotovo ona koja su rođena od 1999. do 2015. U tom periodu rođeno je oko milion dece. Ona imaju roditelje, dakle, to je najmanje 3 miliona ljudi, pola Srbije, koji su posle jučerašnjeg „izveštaja“ imali razloga za uznemirenost i strah – pogotovo zato što je poslanik Laketić izjavio da je „istraživanje sprovedeno u saradnji sa Institutom za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“.

Nije nam rečeno ko je, kada i odakle uzimao uzorke zemljišta i vode da bi ispitao prisustvo osiromašenog uranijuma, koju je medicinsku dokumentaciju koristio, ko je to analizirao, kojom opremom… jer sam šef komisije „nije siguran da Srbija ima dovoljno sofisticirane opreme, te da će morati da je ili nabavi, ili da se osloni na partnere iz inostranstva koji tu opremu imaju“.

Da ovaj „izveštaj“, ili makar ono što nam je predstavio Laketić, više liči na tabloidno obeležavanje početka bombardovanja („Uranijum kosi Srbe“, „NATO je namerno sejao rak po Srbiji“, „18.000 Srba umrlo od raka zbog NATO bombi“) govori i završni, stručni komentar predsednika komisije koji je rekao da je „Srbija „zemlja žrtva“ i da se takva nesreća ne sme umanjivati ili prilagođavati prema potrebama i interesima velikih i malih sila“.

Niko ne misli da su nato-bombe bile punjene plavim patlidžanom ili suvim grožđem; uostalom, NATO je priznao da je tokom intervencije ispalio više oko 30.000 projektila sa osiromašenim uranijumom, a tokom 78 dana bombardovanja gađana su i naftna i industrijska postrojenja, elektrane i toplane, u kojima je bilo mnogo opasnih materija. Naravno da građani Srbije, među kojima i milion dece rođene u periodu na koji se odnosi ovaj „izveštaj“, žele da saznaju koje štetne materije su završile u zemlji i vodi, u kojim količinama, kakve su posledice toga po zdravlje i životnu sredinu, da li se nešto preduzima da bi se one neutralisale ili umanjile…

Umesto odgovora na ova i slična pitanja, vladajuća stranka nam je ponudila bulažnjenje još jednog svog „eksperta“, široj javnosti poznatog po tome što je, kako je prošle godine utvrdila inspekcija ministarstva prosvete, nezakonito zaposlen kao predavač u Visokoj medicinskoj školi u Ćupriji, po tome što su građani Prokuplja platili 1,1 milion dinara asfaltiranje puta dugog 140m u vlasništvu supruge poslanika Laketića, što su novinarki Južnih vesti sa njegovog mobilnog telefona stizale preteće poruke…

Možda ćemo svi pomreti od raka zbog osiromašenog uranijuma – bez obzira na stav Svetske zdravstvene organizacije ili Međunarodne agencija za istraživanje raka koja ga nije stavila na listu od 500 kancerogena, ali bojim se da ovakvim SNS-ovskim ekspertima mogu da veruju jedino Vučićevi tabloidi.

Posle jučerašnjeg saopštavanja rezultata „istraživanja“, morao bi da se oglasi Institut za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ – on je naveden kao saučesnik ove političke komisije – i da nam objasni o čemu se, zapravo, ovde radi. To nije privatni institut, nego institut države Srbije čiji je zadatak da se bavi „praćenjem, procenom i analizom zdravstvenog stanja stanovništva, stanja i kvaliteta životne sredine, praćenja rizika po zdravlje stanovništva…“ Zaposleni u ovom institutu su dužni da nam objasne da li su, kada i kako rađena istraživanja i analizirani podaci koji bi potvrdili jučerašnje navode šefa Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja. Ako ne, neka prestanu da se hvale da su dobili ime po lekaru koji je „snagom svog morala, talenta, uma… radio u službi naroda, nauke i zajednice“.

Nijedna vlast posle 2000. nije bila zainteresovana ni da pokuša da utvrdi posledice bombardovanja po zdravlje ljudi i životnu sredinu – bilo je zgodnije držati to pitanje otvorenim za kafanske i slavske razgovore, sukob sa Amerikancima ili svađe između lekara i nadrilekara. Isto važi i za broj ljudi koji su poginuli za vreme bombardovanja. Brojke se po potrebi menjaju iz godine u godinu – kad zatreba, u „naše žrtve“ se ubrajaju i kosovski Albanci stradali od NATO bombi dok su bežali prema Albaniji od srpskih vojnih i policijskih snaga koje su satirale sve pred sobom, ili zatvorenici iz „Dubrave“ koje su „naši“ raznosili ručnim granatama pre nego što su stigli avioni Alijanse. Tačan broj žrtava, baš kao i podaci o posledicama bombardovanja po zdravlje ljudi i životnu sredinu, nisu poželjni, jer kako bi onda, na primer, Aleksandar Vučić mogao da kaže da je 1999. Srbija bila izložena „najbrutalnijoj agresiji u istoriji ljudske civilizacije“.

***

U isto vreme kada je poslanik Laketić radoznalim novinarima saopštavao zaključke svoje komisije, u sudnici Višeg suda u Beogradu nastavljen je proces protiv osmorice prekodrinske braće za učešće u masakru nad 1.313 Bošnjaka u hangaru zemljoradničke zadruge u Kravicama 1995. U medijima se skoro nigde ne mogu naći izveštaji sa ovog sramotnog suđenja koje traje godinama – sa stalnim odlaganjima ročišta i nepojavljivanjem optuženih koji se, inače, brane sa slobode. A juče je jedan svedok, pred majkama, ženama i sestrama ubijenih, pričao kako je bagerom iskopao dve grobnice za tela oko 200 muškaraca, a posle dva meseca, tokom 15 noći iskopavao ta ista tela, koja su potom odvezena u pravcu Bratunca.

Danas će najviši državni funkcioneri insistirati na političkoj presudi Radovanu Karadžiću, što je i razumljivo jer su 2008, posle hapšenja čoveka koji je osuđen za genocid, progone, istrebljivanje, ubistva, deportacije, terorisanje… organizovali miting podrške vođi bosanskih Srba na kome je dominirao transparent „Svaki je Srbin Radovan“ i na kome se pevala himna JSO-a „Hriste bože, raspeti i sveti!“ Vučić je tada na bini bio u društvu Vojislava Šešelja, Luke Karadžića, Koste Čavoškog, Ivane Žigon, Milorada Vučelića, Bore Đorđevića… U sukobu policije i demonstranata dobio je nekoliko udaraca pendrekom. „Šta da vam kažem, tukla me je policija Ivice Dačića“, rekao je sadašnji Dačićev nadređeni.

Treba očekivati da će narednih dana ratne sekire između vlasti i opozicije privremeno biti zakopane, jer se svi oni slažu da je Haški sud antisrpski, da je Karadžić pre svega politički zatvorenik, da su Kravice bile samo incident, da je odlazak u Banja Luku hadžiluk za svakog pravog srpskog političara, da je 24. marta počelo „78 dana pakla“, da se „Milosrdni anđeo nikad ne sme zaboraviti“, da ćemo „oprostiti ako budemo mogli“ – ili, kako bi rekao Vučić, koji je jednog jedinog dana u godini, 24. marta, zaista predsednik svekolikog srpstva: „Ubijali su nas u vozovima, na pijacama, decu na noši, 79 dece, a sve su to pravdali borbom protiv imaginarnog zla“. Aleksandar Vučić je cveće tog zla i dokle god se s njim budemo svađali samo zbog Beograda na vodi, gondola, korupcije, izbornih pravila, a protestanti ispred RTS-a policiji vikali „Idite na Kosovo“, ostaćemo samo korov u bašti istog zla.

(Peščanik)