Hteo bih da današnjom kolumnom gospodaru Vučiću skrenem pažnju da je – bar za domaću javnost – i sam podlegao opsenama vlastite propagandne mašinerije, koja srpski narod i senat danima ubeđuje da su protestujući mladići i devojke „izdajnici“, „plaćenici Zapada“, „produžena ruka snaga poraženih na prezidencijalnim „izborima“ – i proče budalaštine iz mračne radionice DJ Vučićevića i Pinkovog trusta pohovanih malih mozgova.

Gospodar Vučić će se, pretpostavljam, najpre prijatno iznenaditi kad pročita – ili kad mu dežurni seiz prepriča kolumnu – da se moja malenkost u potpunosti slaže sa SNS-om i DJV-om u „oceni“ da protesti srpske omladine uopšte nisu spontani i da zaista imaju organizatora „iz senke“, ali će se zdravo uzibretiti kada mu se prenese da moja malenkost smatra da je organizator protesta – ma koliko mu oni nemili bili – lično on, Aleksandar Vučić.

Da bih bar donekle pojasnio ovu senzacionalnu teoriju zavere, podsetiću vas na – u Famoznom često citiranog – Pola Virilioa i njegovu teoriju koja otprilike kaže da kad izmisliš (i napraviš) neku tehničku skalameriju koja ti donosi korist – avion ili železnicu, recimo – istovremeno si – a da to nisi ni sanjao, kamoli nameravao – izmislio i avionske i železničke nesreće.

Slično se događa i u tehnologiji vlasti. Ako neki ambiciozni dilber – u našem slučaju Vučić – naumi da hiperorganizacijom i turbopropagandom ostvari neki politički cilj, u tom naumu ponajčešće i uspe, ali istovremeno (i neizbežno) „organizuje“ i pojave koje mu nisu po volji, a koje ponekad – pu, pu, daleko bilo – odnesu više žrtava nego avionske i železničke nesreće.

Otuda su „nespontani“ postizborni omladinski protesti pojava neizbežno, takoreći po sili fizičkih zakona prouzrokovana dirigovanom nespontanošću psihodelične, na momente i psihotične, predizborne kampanje. Vučić bi – kad bi hteo, mada sumnjam da hoće – iz tekućih protesta mogao da izvuče nekoliko dušekorisnih i društvenopoleznih pouka, na prvom mestu pouku da je svaki pokušaj uspostavljanja apsolutne kontrole nad realnošću zalaženje u domen Božijih ingerencija i da svi takvi pokušaji po pravilu loše završavaju.

Ali za razliku od Miloševića, Vučić uspeva da – bar pred javnošću – kontroliše nervozu i nelagodu izazvanu uličnom bujicom nezadovoljnika koji ne samo da izmiču njegovoj kontroli, nego pokazuju neskrivenu nameru da mu vide leđa. Izgleda, štaviše, da je čak malčice „spustio loptu“ i da se nešto ređe pojavljuje u javnosti, mada ja zbog sve učestalijeg negledanja televizora baš i nisam kompetentan da to ustvrdim, iako ostajem pri tvrdnji da je Vučić pravi organizator protesta i da je, štaviše – osim što ih je (nenamerno) organizovao – „protestantima“ smislio i parolu. Jer da u onom pivničkom spotu nije pustio ono „Vučiću, pederu“, ne bi sada slušao „Vučiću, Šrederu“.

(Danas)