Jeste li vi primetili, cenjeno čitateljstvo i komentatorluče, da nam se džumhurbaškan Nikolić u poslednje vreme odao samozatajnosti. Proredio je pojavljivanja u javnosti, a kada se nekim povodom i pojavi, zvuči (i izgleda) odmerenije, konciznije i manje patetično nego ranije. Očigledno je da ne dangubi i da „radi na sebi“. A to je stvar koju treba pohvaliti. Moglo bi se čak reći da je džumhurbaškan institucija koja ponajbolje funkcioniše u našem razdrndanom sistemu. Uglavnom sedi u Čiča Tominoj kolibi i ne izlazi van atara svojih ustavnih ovlašćenja. Ono, fakat, malo je ustalasao učmalu javnost refleksijama na temu potrebe za novom rezolucijom o Kosovu, ali to je – po mom skromnom mišljenju – dimna bomba. Tačnije – petarda.

Sve u svemu prezidencijalno pojavljivanje na Svečanoj akademiji povodom Dana studenata bilo je sasvim primereno. Red je, brate, da jedna tako visoka ličnost da podršku i ulije samopouzdanje budućoj eliti, mada intimno držim da je studentima – ako stvarno misle da budu „elita“ – probitačnije da se umesto na neki fakultet upišu u neku stranku, što promućurniji među njima i čine, doklen oni drugi završe nauke, pa ili beže u inostranstvo ili čame po biroima za zapošljavanje. Bila je to, uzgred, dobra prilika da studenti filologije džumhurbaškanu (a i široj javnosti) skrenu pažnju na besmislenost dalje upotrebe tuđice „rezolucija“ i mogućnost njene zamene srpskim rečima – volj ti rešenje, volj ti zaključak – ama već sam na sredini jezikoslovne rečenice „doneo rezoluciju“ da džaba krečim. A zašto? Zato, čestnejši moji, što kada doneseš neko „rešenje“, onda tu nekog rešenja mora i biti, dočim te donošenje „rezolucije“ ne obavezuje ni na šta. U tome se krije tajna naše zaumne političke terminologije koju je prihvatila i politikina sestra estrada, a posledično i široke narodne mase.

Gde smo ono stali! Na Svečanoj akademiji. Elem, džumhurbaškan se na akademiji pojavio u ulozi Alekse Šantića (na koga pomalo i liči). Ostajte ovd(j)e, svečano je uskliknuo samozatajni Tomčo, jer ako ostanete, smatraću da sam ispunio svoju političku misiju. Oslušnite to, ljubezni moji, pa razmislite – ko bi imao srca da ne ostane. Tim pre što – saglasno Nikoliću – treba obnoviti našu državu koja, je li, nije bila u milosti istorije. I evo nas opet na sprženoj zemlji ćosićevske nebuloze o istoriji kao zloduhu čiji je jedini cilj uništenje Srbije i „svega što je srpsko“. Popularnost takvog shvatanja istorije ima mnogo sličnosti sa popularnošću termina „rezolucija“. A zašto? Zato što je to – kao i rezolucija – baš zgodno. Omogućava ti da udarnički praviš gluposti, brljotine i budalaštine, pa da – kada Rogonja dođe po svoje – krivicu svališ na istoriju. Možda su studenti istorije mogli skrenuti pažnju džumhurbaškanu da ne stvara istorija nacije nego nacije istoriju, ali džaba – to ni njihovi profesori ne znaju.

(Danas)