Primećujem da se Brnabić-Kasperskaja – najantipatičniji lik u plejadi Vučićevih klonova, klovnova i podguznih muva – u poslednje vreme zdravo hiperaktivirala i uskurčila. Čovek bi reko ne zna kud udara.

Da li to ima neke veze sa dubarom – koju je u javnost lansirao obično dobro obavešteni izvor, Nedeljni Lalić – da je za mesto prvog ministra „viđen“ poljoprivredni Nedimović, to ne znam.

U suštini me baš boli Sebastian ko će biti sledeći izvođač radova stečajnog upravnika propale firme Srbija D.O.O.

Držim da Sebastian boli i stečajnog upravnika. U carstviju njegovom dibidus je svejedno ko je šta, jer su svi oni ko zapeta puška spremni da na pitanje, recimo „da li je tačno, Gorane, da je u Srbiju ušlo 400.000 zaraženih gastarbajtera i luftiguza“ ko iz zapete puške odgovore „da, predsedniče“.

Proces totalne depersonalizacije za sitne pare (kome nisu podlegli samo SNS-ovci) – i koji nije započeo Vučićevim uspenijem – toliko je poodmakao da me, ako bi Visoki „optirao“ za Nedimovića, ne bi čudilo da na Visoke reči „Branislave, srpska tradicija nalaže da srpski premijer bude lezbejka“, nema ti druge nego da menjaš pol i seksualnu orijentaciju“, Nedimović odgovorio „razumem, predsedniče, koji pol želite“.

U pripremi je mini-serijal na temu kako je došlo do toga da jedno animističko nadsaharsko pleme samo sebi prividi kao „slobodarski narod“, ali za to još nije kucnuo čas, a nije ni tema naše današnje kolumne.

Naša današnja kolumna je posvećena „svečanom proglašenju pobede nad koronom“ koje je najavila napred pomenuta Kasperskaja.

Kao i većina srpskih pobeda i ova je bila Pirova. Istini za volju ni prići „pobedama“ iz ratova 1912-1918. kada je „trijumf“ plaćen životima 58 % tadašnje muške populacije. Ali po svim ostalim parametrima gubitništva – dezorijentaciji, pomahnitalosti, gubljenju svih obzira i padanju svih veštačkih obraza – epidemija je Srbiju potukla do nogu, tačnije – pokazala je onakvom kakva jeste.

Nije, naime, Srbija rastrzana „podelama“, nego ne zna kud da udari i to ne zna ne od juče, nego od nastanka. I nije Srbija na „ivici građanskog rata“ – za to su potrebni građani – nego u stanju permanentnog rasula.

To što je još uvek na kakvom takvom okupu, najsličnijem mačjem jebalištu, nije posledica neke unutrašnje kohezije, pa čak ni pendreka, nego stoji tu gde jeste zato što je podupiru granice okolnih država. Iz istorije znamo šta biva kad se te granice zaljuljaju.

Živ nisam da sačekam TV prenos proglašenja veličanstvene pobede nad koronom – koji će, bezbeli, biti upriličeno otprilike dve nedelje uoči izbora – pa da vidim kakvu li će priredbu postaviti majke naprednjačke invencije, kakva li će se (i kome) odlikovanja uručivati, kakve li će se ode pevati strategu koji je potukao armiju vojnika veličine 10 nanometara.

Ima i predlog za završnicu. Javno vaskrsavanje dr Pulomologovića-Lupetinića, koji je – prema saznanjima Njuz.neta – bio tri dana mrtav od korone. Ako me se sete za dan pobede, sete se. Ako ne, ne.

(Danas, Foto: mc.rs)