U pravu je Zlatko Paković: iskustvo nam je nepismeno! A takođe je u pravu i kada kaže da smo mi verovatno jedina zemlja u Evropi i u svetu u kojoj se slavnim postaje tako što te političari instaliraju na mesto direktora neke od ustanova kulture. Tako se pre dve i kusur godine prekonoć proslavio Andrej dr Fajgelj, renesansna jedna ličnost, sada već bivši direktor novosadskog Kulturnog centra. Za razliku od, recimo, Saše Timofejeva, koji je po isteku roka trajanja filozofski izjavio – politika me dovela, politika me smenila – Fajgelj dr Andrej nije baš laka srca prihvatio katil-ferman.

I – šta? Promptno je blagoizvoleo dati intervju Vučelinom „Pečatu“ u kome je svoju dedirektorizaciju visokopalamudno protumačio kao tendenciozni zaborav Jasenovca, atak na ćirilicu i „srpsko stanovište“. I pročaja. Da ne grešim dušu, ne znam šta se kuvalo u novosadskoj koalicionoj kuhinji, svejedno, u javnost je puštena zvanična vest da je bivši direktor zglajzao zbog nedomaćinskog poslovanja, to jest astronomskih honorara dodeljenih izvesnoj partijskoj drugarici. I inače se Treća Srbija, Fajgeljeva stranka, kojoj je novosadska kultura na svoju nesreću dopala šaka, još onomad proslavila izdvajanjem pozamašnih sredstava svojim, patriotskoj umetnosti sklonim, članovima i simpatizerima.

Profesionalni Srbi, dilberi koji od nacionalne pripadnosti i „borbe“ za nacionalnu stvar – koja se uglavnom svodi na (uzaludne) pokušaje potiskivanja prave umetnosti – drevna su pojava u ovoj sjebanoj zemlji i jedan od ključnih uzroka njene sjebanosti. Kad smo već u Vojvodini, nije zgoreg podsetiti se zlehude sudbine jednog od najvećih srpskih duhova „ikada“, Laze Kostića, kome su onovremeni trećesrbijanci temeljno zagorčavali život.

No, dobro! Idemo dalje u vojvođanska kulturna sosotojanija. Prosu se pre neki dan po zemlji Srbiji vest da se „Letopis Matice srpske“, najstariji književni časopis – ne samo u Srbiji, nego u svetu – našao na rubu egzistencije. A zašto? Zato što republičko Ministarstvo kulture nije odrešilo kesu. Antisrpska zavera? Može biti. Čuvar Letopisove tradicije, Dragan Stanić, alijas Ivan Negrišorac, požalio se – takođe u „Pečatu“ – da je republika za Maticu srpsku izdvojila „samo“ 35 miliona dinara, što, kaže Stanić, pokriva „plate zaposlenih, troškove grejanja i struje“, a uopšte ne pokriva „telefonske usluge, internet i prevoz zaposlenih“, a tek ne pokriva troškove izlaženja letopisa.

Nije tako oduvek bilo, lamentira Stanić. U vreme „kada Srbi nisu imali svoju državu“ i kada su Letopis uređivali Zmaj i drugi velikani, časopis je, kaže, izlazio redovno. I, fakat, jeste. Samo što je u ono vreme rad u Matici bio čast, a ne uhleblje.

(Danas)