Dobro jutro, Srbijanci, na sve četri strane! Zašto dobro jutro ne poželim svim Srbima? Da li to znači da srljam u lokalpatriotizam? Da nisam, možebiti, podlegao uticaju austrougarske (u novije vreme i ustaške) propagande? Ma jok! Želim dobro jutro svim Srbima – i ne samo njima, nego i drugim narodima i narodnostima na „prostorima bivše Jugoslavije“, a i šire – ama sam se nameračio na „škakljivu“ temu koje se, kako vidim, dohvatio i Smajlovićkin tabloid.
Dakle – Srbi i Srbijanci! Rekao bih da sam kao dete iz (mešovitog) braka bosanskog Srbina i Srbijanke iz Bajine Bašte pozvan da govorim o toj temi. Vaktile sam, štaviše, bio naumio da utužim jednog ovdašnjeg đuturuma, Srbijanca inače poreklom, zato što je prilikom jednog od njegovih učestalih izliva gluposti na mozak blagoizvoleo lupiti da su prekodrinski Srbi „bolji, časniji i nekako više Srbi“ od nas Srba rođenih na tlu matice. Odustao sam od utuživanja. Nisam ja čovek kadilika. A ne bi bilo ni pošteno. I ja sam svašta napisao o đuturumu, pa me nikad nije utužio.
Idemo na stvar. I Srbima i Srbijancima – sledstveno i glodurki Smajlovićki – svojstvena je problematizacija neproblematičnih stvari uz istovremenu deproblematizaciju onih doista problematičnih. Ali šta da se radi. To je „deo našeg nacionalnog identiteta“. E sad, zašto je „našem identitetu“ zasmetala reč „Srbijanac“ i pridev „srbijansko“, koje označavaju ljude, stvari i pojave vezane za Srbiju – kao geografski i državni – pojam, to vaistinu ne znam. „Našem identitetu“ – tačnije njegovim korisnicima – uvek nešto smeta. Ko biva – drže naše identitetlije – kad kažeš „srbijanski“, time sužavaš polje „srpskog“ i staješ na stranu Austrougarske, te „tamnice naroda“ koja se, je li, zdravo uzibretila kada se knez Milan proglasio srpskim kraljem. Ruku na srce, nije se K.u. K. uzibretio iz čiste paranoje; bilo je izvesnih, da kažemo, teritorijalnih pretenzija u kraljevom atributu „srpski“ koji je zapravo hteo da kaže – „kralj svih Srba“.
Okanimo se, međutim, drevnih vremena i vratimo se u današnje da bismo ustanovili šta to ne štima između „Srbijanaca“ i Srba uopšte. Da li Srbijancima smeta što ostali Srbi nisu Srbijanci ili Srbima vansrbijancima nije pravo što su Srbijanci isuviše Srbijanci, a premalo Srbi – o tome se obavestite u „Politici“, u kojoj se ovih dana naveliko veje srpskosrbijanska ovejana suština. Trezveno razmišljajući (sad će neki seronja da grakne: eh, ti i trezvenost) meni se čini da tu ne bi trebalo da bude nikakvih nesporazuma i da je po logici stvari sve što je srpsko istovremeno i srbijansko i da je – po istoj logici – sve srbijansko istovremeno i srpsko. (Zašto li mi, Bože, iznenada na um pade Hercen i njegova misao da „Sloveni mnogo više pripadaju geografiji nego istoriji“.) A ko će, možda se pitate, pobediti: Srbi ili Srbijanci. Svejedno. Whoever wins we lose!
(Danas)