Da, da, redovan, kao, bože me prosti, mesec knjige. Svakog bogovetnog leta, čim se približi jul, mesec genocida, beogradska patriotska čaršija zapada u stanje teškog amoka. Prošlo je već dvadeset godina – ćućori čaršija po ćepencima – red je, brate, da se taj tobožnji genocid već jednom zaboravi, a Bošnjaci i okolni svet – ne znaju oni za red – ne samo da ne zaboravljaju srebrenički masakr nego pišu nekakvu rezoluciju, još jedan od perfidnih „pritisaka“ na Srbe.

Smajlovićkin tabloid – tačnije, podlistak Komsomolske pravde – izlaz iz neprijatne (i sve neprijatnije) situacije vidi u Putinovom vetu. Vladimir Vladimirovičje fakat – kako bi to rekao jedan drugi ovdašnji putinodupeljubac – vlastan da stavi veto na rezoluciju, ali čak ni on nije u stanju da stavi veto na činjenice, koje su neumoljive i uredno dokumentovane. Istovremeno su i tragični i komični pokušaji ovdašnjih „patriotskih“ piskarala da raznoraznim polupismenim hokus-pokusima i quid por quoima izbrišu realnost, u čemu, naravno, ne uspevaju, ali uspevaju da u blato srozaju i poslednje ostatke nade da će se Srbija ikada osloboditi tereta rđave savesti i terora pomahnitalih profesionalnih patriota.

Ni srpskim državnicima nije lako u julu, mesecu genocida, Međunarodni red – čija smo pravila, bajagi, prihvatili – nalaže da se pojave u Potočarima, ali unutrašnji nered popreko gleda na (prividno) pokajničke odlaske srpskih državnika. Jeste, ćućori se po patriotskim ćepencima, možda i jesmo ubili par hiljada Bošnjaka, ali „i oni su ubijali nas“. Znate, valjda, priču.

Tako je i ove godine. Velehrišćanin džumhurbaškan, zauzet radovima na kripti u kojoj će – jednog dana u dalekoj budućnosti – počivati njegove celebne mošti, sa indignacijom je odbacio svaku mogućnost da ode u Potočare, ukoliko se sa njim ne pojavi i bosanski džumhurbaškan, a Overlord se još uvek lomi. Kakvu god odluku da donese – blagoizvoleo je izjaviti – bilo da ode ili ne ode, ta će odluka biti samo njegova i ničija više. Eh, šta ti je suverenitet.

Šta ja mislim? Treba li da ode? Suštinski je to potpuno svejedno. Bilo je svejedno – i apsolutno ništa nije značilo – još u vreme kada je Jego ex Sijatelstvo probio srebrenički led. Niti naši državnici idu sa punom svešću da iskrenim pokajanjem čine dobro ne samo srodnicima ubijenih, nego i Srbiji, niti su tamo dobrodošli, niti bi tamo uopšte otišli, a niti bi ih tamo pozivali da nije kletih pritisaka. Sve je to, čestnejši čteci, samo (amaterski) igrokaz za stranu publiku, dočim je domaća publika prepuštena – i sve prepuštenija – od strane države nesebično potpomaganoj indoktrinaciji skomračmom ideologijom iz koje je Srebrenički pokolj i nastao.

(Danas)