Trifun Dimić je rođen 29. februara (1956), u prestupnoj godini, pa se njegov rođendan uglavnom ne obeležava. Rodio se u prestupnoj godini da nagovesti pre-stupanje u jednu kod nas novu naučnu interdisciplinu, u kojoj nije bilo nikoga pre njega. I kao što Mišo Kulić naslovljuje svoju knjigu Jezik prije jezika, tako i mi govorimo o Trifunu Dimiću kao o romologu pre romologije u Vojvodini, u vreme kada je sam za romski jezik napravio predlog standardizacije (azbuke, rečnika, odredio dijalekatske oblasti), preveo veliki broj značajnih dela na romski i sa romskog na srpski, napiso Bukvar za prvi osnovne, pa plan i program za romski jezik u osnovnoj školi, uređivao uspešno časopise Romologija, Most, Them….

Shvatio je da mora organizovati romsku zajednicu da aktivno učestvuje u napredovanju: osnovao Maticu romsku, podsticao mlade Rome i Romkinje da se školuju…

Uradio je za života toliko koliko bi trebalo da urade instituti za romski jezik – i onda je izgoreo u 55. godini života. Od njegove smrti je prošlo 17 godina i ništa se značajno nije pomerilo: diskusija o standardizaciji romskog jezika i nadalje traje, romski jezik još uvek nije deo osnovnog obrazovanja za romsku decu… a toliko je para stiglo u Vojvodinu iz fondova EU i drugih stranih fondacija!

Ono što je uradio Trifun Dimić sam, kao institucija, novoosnovane institucije sa nekoliko zaposlenih nisu uradile (kao što je Kancelarija za inkluziju Roma, Savet za Rome u Vladi APV… i da ne nabrajam).

Samouk, vođen sopstvenom intuicijom i iskrenom željom pesnika i mislioca, da se pitanje Roma u Vojvodini promeni nabolje, nakon toga što se upisao na Katedru za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu UNS, procenio je da mu je to gubljenje vremena – jer nema ničeg u planu i programu te institucije što bi se ticalo njegovog romskog jezika i književnosti (kako bi tada – tako je i sada).

Zato se, pun samoinicijative i radoznalosti, obratio Velji Mihajloviću, poznatom našem leksikologu, koji ga je učio kako se istražuju reči i piše rečnik (romskog) jezika, analiziraju dijalekti i mnoge druge »zanatske« stvari u nauci o jeziku, i krenuo sam.

U godini koja nije prestupna, obeležavamo dan rođenja Trifuna Dimića. Ako bi nas kojim slučajem pitao da mu podnesemo izveštaj šta smo uradili posle njega, morali bismo priznati da je on kao vizionar odneo viziju sa sobom, kao pesnik – posle njega je tišina.

(Autonomija)