Međunarodni dan Roma, obično je povod da sumiramo određena dostignuća u razvoju romske zajednice kod nas i u svetu, ili da se otvore pitanja koja bi ona valjalo da rešava u budućim periodima.

Kada je obrazovanje romske zajednice u pitanju činilo se početkom 21. veka da će se pomoću njega romska zajednica brže razvijati, ostvarivati svoja prava stečena u mnogim inostranim i domaćim dokumentima i po tome izjednačiti sa drugim nacionalnim zajednicama u Srbiji i Vojvodini.  Za sada, na polovini treće decenije u 21. veku nema pravih podataka koliko se toga dogodilo, a za koliko tek postoji iskrena nada da će se dogoditi.

Kada je u pitanju predškolsko obrazovanje (i vaspitanje), pooštrene su mere za obavezno predškolsko obrazovanje, ali one nisu dovoljne da bi sva romska deca toga uzrasta i ostvarila pravo na rano obrazovanje. Jedna od važnih prepona je i nadalje visok stepen nerazumevanja da je potrebno obezbediti ostale činioce da bi i romsko detinjstvo kod nas bilo bezbedno i moguće.

U osnovnoškolskom obrazovanju se pojavljuju pojedine učenice i učenici koji svojim odličnim uspehom potvrđuju naše tvrdnje da su romska deca, kao i sva druga, podjednako sposobna  u obrazovanju kada im se obezbede (minimalni ili potrebni) uslovi (kao što je, na primer, mentorski rad tokom školovanja). Ima mnogo romske dece sa završenim obaveznim osnovnim obrazovanjem.

U srednješkolskom su takođe značajni uspesi, ne samo u učenju školskog programa (učenici muzičkih škola, na primer, ali najčešće vaspitačice ili medicinske sestre), nego i na onim izvan (u sportu, na raznim takmičenjima). Profesije u kojima je najviše romskih đaka u srednjim školama, nisu one koje će se u bliskoj budućnosti tražiti (digitalizacija, tehnologije, i dr.).

Budući da izjašnjavanje o nacionalnoj pripadnosti nije obavezno prilikom upisa na visokoškolske ustanove, nemamo valjanih podataka koliko je romskih studentkinja i studenata u procesu studiranja na raznim fakultetima Univerziteta u Novom Sadu i drugih državnih, ili drugih (privatnih) fakulteta u Srbiji, pa je praćenje postojećeg puta ka diplomi otežano, tačnije gotovo nemoguće. Na osnovu podataka iz drugih izvora možemo i nadalje tvrditi da visokoškolski  nivo obrazovanja dostižu i Romkinje i Romi, ali su one brojnije. Broj se sužava kada su u pitanju sledeći stupnjevi obrazovanje: master, magistarske, doktorske studije – značajno je manji od broja u drugim nacionalnim zajednicama.

Na Univerzitetu u Novom Sadu smo više od jedne decenije organizovale Školu romologije kao susret romskih i neromskih studenata i studentkinja. Stvorena je dobra zajednica mladih da preuzmu odgovornost za sopstvenu nacionalnu zajednicu.

Kakav je ishod nakon tri decenije sistematskog i kontinuiranog izgrađivanja obrazovanja u romskoj zajednici i nakon dužeg perioda priznatosti te nacionalne zajednice?

Od značajnog broja sa završenom osnovnom školom, sa dosta suženom ali ipak povećanom kvotom onih sa završenom srednjom školom, stigli smo do dovoljnog broja onih koji su stekli diplome neke visoke (ili više) državne obrazovne institucije. Ali taj podatak možemo dovesti u vezu sa stalnim zaposlenjem i doživeti sumnju.

Samo je jedna među svima stigla preko magistarske, doktorske do pozicije profesorke univerziteta – Marija Aleksandrović! Nažalost nas je prerano napustila (1972-2025). Ostavila nam je Plan i program studijskog programa za romski jezik, književnosti i istoriju – romologiju – na Filozofskom fakultetu UNS. Za nju je njen profesor Rajko Đurić (1947- 2020) napisao udžbenik „Romologija“ (2021), čije štampanje je država finansirala. Nažalost, ni jedno ni drugo nema obezbeđene uslove za primenu.

Jer kad je izgledalo da je sve spremno za otvaranje predmeta (katedre, lektorata, obaveznog ili izborni kursa), unutar postojećeg visokoškolskog obrazovanja na UNS za Uvod u nauku o romskoj zajednici je izostalo. Izostala je obaveza koju inače odavno imaju sve druge nacionalne zajednice na Filozofskom fakultetu UNS: mađarska, slovačka, rumunska, rusinska..

Istovremeno mladi diplomirani studenti iz ove nacionalne zajednice, odlaze za poslom u inostranstvo, kao i drugi diplonirani mladi ljudi iz Srbije. Otišli su u svet da nađu svoje (radno) mesto, s početnom namerom u trajanju samo nekoliko godina – ali se ne vraćaju.

(Autonomija)