Srbija je evropski rekorder po broju zaposlenih u javnom sektoru u odnosu na ukupan broj radnika: praktično svaki drugi zaposleni u našoj zemlji radi za državu. To je osetno više kako u odnosu na zemlje u okruženju, tako i od ostatka Evrope, gde je država u proseku poslodavac tek svakom petom radniku. Posledica toga je veoma visok javni dug koji Srbija ima i koji ćemo dugo otplaćivati.

Ministar finansija Lazar Krstić ovih dana je objavio da je broj radnika koji rade za državu 781.000. S obzirom na to da je u Srbiji, po poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku, u septembru bilo zaposleno ukupno 1.705.000 ljudi, ispada da je procenat onih koji rade u javnom sektoru (za državu ili u javnim preduzećima) i direktno ili posredno primaju platu iz budžeta čak 46 procenata.

Sve donedavno, zapravo, nije bilo tačno poznato koliko ljudi u Srbiji radi za državu pa se godinama u javnosti baratalo ciframa između 500.000 i 600.000. I tada se neretko govorilo o tome da nam je javni sektor predimenzioniran u odnosu na snagu naše privrede, a sada se vidi da je stvar mnogo dramatičnija. Problem je u tome što se ispostavlja da nešto malo više od 900.000 zaposlenih u privatnom sektoru, koliko danas ima u zemlji, izdržava 780.000 onih koji rade za državu i još oko 1.700.000 penzionera. Tačnije, 900.000 radnika finansira primanja dva i po miliona ljudi, s obzirom na to da je penzioni fond u Srbiji odavno urušen.

Društvena nepravda

Veliku društvenu nepravdu predstavlja i činjenica da se broj zaposlenih u javnom sektoru prethodnih godina povećavao, dok je broj radnih mesta u privatnom sektoru smanjen za više od 250.000, odnosno oko 400.000, ako se broje i oni koji su izgubili svoje poslove „na crno”. Drugim rečima, dok je onaj deo stanovništva koji svojim radom finansira državu trpeo sve najgore posledice ekonomske krize, država se širila. Pri tom, plate u javnom sektoru su oko trećinu veće nego u privatnim kompanijama. Sve to svedoči o tome da je jedan sloj stanovništva praktično privilegovan u odnosu na ostale.

To je, naravno, neodrživo, i praktično je uzrok ogromnom javnom dugu koji Srbija godinama stvara. Pošto domaća privreda s toliko malo zaposlenih nije u stanju da podmiri ogromne potrebe budžeta, država je – budući da nije bilo hrabrosti da se uđe u oštre reforme – prinuđena na to da se zadužuje. Ukupan javni dug Srbije je 20 milijardi evra, a samo u ovoj godini Vlada će pozajmiti dodatnih pet milijardi evra.

Posle Srbije, ne računajući BiH i Makedoniju koje o tome nemaju jasne statističke podatke, u regionu najviše zaposlenih u javnom sektoru ima Crna Gora – 35 procenata, ali je vlada te zemlje najavila da će do 2017. smanjiti tu cifru deset procentnih poena. Već hrvatska država, na primer, zapošljava tek petinu ukupno zaposlenih u toj zemlji.

Po podacima OECD-a (Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj) jedine evropske zemlje koje se približavaju ovom postotku jesu Rusija, Danska i naftom prebogata Norveška, gde se broj onih kojima je država poslodavac kreće između 30 i 35 odsto. U većini drugih zemalja na kontinentu ta cifra je manja pa tako u Francuskoj za državu radi oko 24 odsto od ukupnog broja zaposlenih, u Poljskoj i Holandiji oko 21 odsto, u „ozloglašenoj“ Grčkoj dvadesetak procenata, a u Irskoj ispod 17 odsto. U Nemačkoj i Švajcarskoj taj procenat je čak manji od 15 odsto, koliki je i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Među svetske rekordere, kod kojih je procenat zaposlenih u javnom sektoru ispod deset odsto, ulaze Japan i Čile, a tu negde su i Novi Zeland, Turska i Meksiko.

Vladimir Čvorkov (Dnevnik)