Posle jake kampanje podrške u čak 45 gradova u 22 zemlje, koja je kulminirala protestom ispred Apelacionog suda u Beogradu, juče je u tom sudu konačno bilo ročište po žalbi Andreja Gnjota na odluku o njegovom izručenju sudije Višeg Sude Nikola Mikića.

Po veoma temeljnom izlaganju slučaja sudije izvestioca, na poziv predsednika sudskog veća Milimira Lukića govorili su državna tužiteljka, pa Andrej Gnjot i njegovi advokati.

Tužiteljka je bila veoma kratka i neubedljiva. Uglavnom je ponovila da su „svi uslovi za izručenje ispunjeni“.

Za razliku od tužiteljke, branioci Andreja Gnjota s advokatom Filipom Sofijanićem na čelu bili su dobro pripremljeni i jasno i ubedljivo izneli su mnoge manjkavosti beloruskih optužbi protiv Andreja: činjenicu da on u relevantnom periodu uopšte nije bio povezan s privrednim društvima koja se navode u optužnici; činjenicu da se optužbe zasnivaju i na izjavi svedoka koji je mrtav; to da se Andreju stavlja na teret ono što bi, čak i da je istina, bilo razlog najviše za jedan prekršaj, a ne za krivično delo; to da je zakon po kojem se goni Andrej retroaktivan, te da se po istom zakonu gone i drugi politički neistomišljenici, uglavnom sportisti, umetnici i novinari. Pored ovih, dati su i drugi razlozi koji postupak zbog kojeg je Andrej već mesecima lišen slobode razotkrivaju kao farsu.

Ubedljiv je bio i sam Andrej.

Obraćanje sudu počeo je pomalo izokola:

„Pre nego što pređem na suštinu, želeo bih da skrenem pažnju suda na torbicu poštovane gospođe tužiteljke.“

Ta rečenica zbunila je (inače sjajnog) prevodioca, koji je zamolio Andreja da je ponovi.

„Skrenuo bih vam pažnju na torbicu tužiteljke“, ponovio je Andrej.

„Dali sam vas dobro razumeo, pričate o tužiteljkinoj torbici?“ ponovo je pitao prevodilac.

„Da, Da, prevedite tako“, potvrdio je Andrej. „Gospođa tužiteljka bi zbog takve torbice u Belorusiji odmah bila uhapšena, pa osuđena na kaznu zatvora do tri godine. Na torbici poštovane tužiteljke imamo tri pruge – belu, crvenu i opet belu. U Belorusiji je ta kombinacija boja zabranjena. Belo-crveno-belo su boje na zastavi buntovne Belorusije. Te boje na odeći, torbama ili bilo gde drugde isto su što i zabranjeni protesti. To je sve što treba da znate o beloruskom pravosuđu.“

Neočekivani primer zatekao je sve u sudnici, uključujući i vlasnicu torbice. Kao da je svima postalo malo jasnije šta zaista stoji iza lepih priča o „ruskom svetu“, „pravoslavnom bratstvu“ i „tradicionalnim vrednostima uprkos naporu trulog zapada da nas unište“. Iza toga se kriju psihotični, nasmrt preplašeni diktatori, koji toliko strepe od bilo kog znaka nepristajanja da čak i torbica sa datim bojama (belo-crveno-belo u Belorusiji i žuto-plavo u Rusiji) može biti razlog da se njen vlasnik liši slobode.

Evo Andrejevog govora u sudu:

„Poštovani sude!

Pozdravljam sve prisutne u ovoj sudnici i zahvaljujem se na podršci!

Ja sam novinar, režiser, politički aktivista i politički zatvorenik. Taj moj status su potvrdile dve međunarodne organizacije za ljudska prava.

Došao sam u Srbiju na sedam dana da pošteno radim – da snimam reklamu. Umesto toga, završio sam u centralnom zatvoru u Beogradu. Proveo sam sedam meseci u uslovima kao da sam kriminalac. Isključivo zahvaljujući pažljivosti i upornosti advokata prebačen sam iz zatvora u kućni pritvor. Nosim posebnu nanogicu koju ne smem da skinem. Zatvoren sam u stanu, potpuno sam, 23 sata dnevno.

To je bolje nego zatvor. Ali posle zatvora čak je i život na ulici bolji. Samo što to nikako nije normalan život. I dalje patim i ne razumem ko me i zašto kažnjava?

Diktatura me optužuje da nisam platio porez. Mene, čoveka umetnosti, koji čak nije imao matematiku na fakultetu. Molim vas da optužbu posmatrate sa stanovišta zdravog razuma. Ako je 300 hiljada evra iznos poreza koji nisam platio, koliko sam onda miliona zaradio? Da sam milioner, ne bih preko pola sveta došao u Srbiju u potrazi za zaradom. Da sam milioner, sada bih bio u kazinu, a ne na sudu!

Viši sud Srbije je dva puta odlučio da me izruči, to jest da me pošalje nazad u diktaturu, na neizbežno mučenje i u smrt.

Prvi put viši sud nije saslušao ni mene ni advokate. Drugi put ignorisao je više od 78 direktnih dokaza koje sam izneo i koji pokazuju da me u Belorusiji čekaju mučenje i smrt.

Pred vama stoji običan čovek koji jednostavno voli svoju zemlju. Čovek koji se bori protiv izborne krađe. Borim se protiv nasilja, protiv kršenja zakona i ustava svoje zemlje. To su razlozi zbog kojih Lukašenko šalje ljude u zatvore, a njegov diktatorski sistem ih muči i ubija. Svi to znaju, i to je dokazano!

Od 2020. godine u beloruskim zatvorima je umrlo 25 političkih zatvorenika. To je cena za neprekidno vladanje Lukašenka nad mojom zemljom. To traje 30 godina. Ako je nešto pravi zločin, to je zločin!

Obratile su vam se stotine svetski poznatih umetnika sa porukom – oslobodite Andreja Gnjota. Obraćaju vam se Evropska unija, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD – oslobodite Andreja Gnjota. Obraćaju vam se obični ljudi, i kažu vam – oslobodite Andreja Gnjota!

Upoznao sam Srbiju sa različitih strana. I više sam video dobrih strana. Moje oči i moje srce su i dalje otvoreni, uprkos patnjama koje sam ovde doživeo. Vidim zemlju u srcu Evrope koje se ne treba stideti – to je Srbija. Vidim dobre i plemenite ljude kojima se možete ponositi – to su Srbi. Ne smete dozvoliti da vam diktatura Lukašenka nameće šta da radite. Ne smete poslati nevinu osobu u smrt. Ta mala greška postaće velika neizbrisiva mrlja u istoriji moderne, nezavisne Srbije!

Vi imate decu. Ili ćete ih možda imati. Ja sam dete svojih roditelja. I želim da imam decu. Molim vas, nemojte da mi uskratite tu mogućnost. Nemojte da me izručite tamo gde me čekaju neizbežno mučenje i smrt!

Verujem da pravda postoji u svetu. Jer sam pravoslavni Belorus. I siguran sam da postoje sud, istina i pravda. Siguran sam da On sve vidi, sve zna i sve razume.

Molim vas, sačuvajte moj život. To je tako lako uraditi!

Živela Srbija!

Жыве Беларусь!“

Po završetku saslušanja, predsednik sudskog veća Milimir Lukić pitao je Andreja da li se čuje sa svojim roditeljima. Andrej je objasnio da već nekoliko godina ne komunicira sa roditeljima jer ih nadzire beloruski KGB, koji im je već dva puta pretresao stan i oduzimao telefone i računar. Svaki kontakt Andreja sa roditeljima mogao bi roditelje dovesti u opasnost.

„U Belorusiji ima 1500 političkih zatvorenika, a u Srbiji samo jedan – i to sam ja“, dodao je.

Zaista ne vidim kako bi bilo koji pošteni sud posle ovakvog obraćanja mogao da učini bilo šta drugo osim momentalnog puštanja Andreja na slobodu.

Čovek je dovoljno ispaštao ni zbog čega. Mnogo je novca, vremena i živaca izgubio. Srećom, ta mrlja na ugledu Srbije još može da se ukloni.

Neka se Srbija ne ugleda na Lukašenkovu Belorusiju, gde ljudima uništavaju živote i sudbine zbog boja na torbici. Neka u Srbiji ne bude političkih zatvorenika.

Računam na Apelacioni sud i verujem da će doneti jedinu pravičnu odluku. Saznaćemo je za nekoliko nedelja.

(Peščanik, foto: Beta)