Do 70 kilograma po osobi. Više nisu smeli da ponesu, kada su krajem maja 1946. godine bili „transportovani“. Nekoliko meseci pre toga Ema, majka Libharda Franka, primila je odluku čehoslovačkih vlasti. U njoj je stajalo kako je odlučeno da ona i njena porodica budu iseljene iz mesta Švarcvaser (današnja Černe Voda) u Češkoj. Franke je tada imao 14 godina. I danas, sa 82 godine, dobro se seća tog dana, kada je sa mlađim bratom i sestrom, majkom i bakom morao da napusti rodni kraj.
Održati sećanje živim
Milionima Nemaca se u metežu rata i na kraju rata dogodilo isto što i Franku. Reč je o Nemcima iz Istočne Pruske, Pomeranije, Šlezviga, Sudeta, koji su morali da napuste svoju domovinu. Koalicionim ugovorom nove vlade u Berlinu ustanovljen je Dan sećanja na sudbine prognanih i iseljenih. Na stranici 113 koalicionog ugovora se navodi: „Ovim danom održavamo sećanje upozorenja na beg i izgon“. Erika Štajnbah, predsednik Saveza prognanih smatra da je to čin koji je davno trebalo da se dogoditi.
Ona smatra da je reč o temi koja se tiče svih iako je reč o regionima, koji ne pripadaju današnjoj Nemačkoj. Ona je na Tviteru napisala kako je ovo proterivanje bilo najepohalniji preokret za Nemačku od tridesetogodišnjeg rata. Savez, na čijem je ona čelu, od 2002. godine se zalaže za uvođenje Dana sećanja. Istorija proteranih Nemaca jedna je od najvećih pratećih tragedija Drugog svetskog rata.
„Gubitnici“ su bili nepoželjni
Kada je Libhard Franke 1932. godine rođen u mestu Švarcvaser, ono je pripadalo bivšoj Čehoslovačkoj. Tamo se govorio isključivo nemački, kaže Franke. Čehoslovaka je bilo sasvim malo. U septembru 1938. godine je Minhenskim sporazumom to područje pripojeno Nemačkom carstvu. Godine 1945. kapitulacijom Nemačke, tamo za „gubitnike“ više nije bilo mesta. Brojni su, poput porodice Franke, postali žrtve progona, koji je naredila država. Politička osnova za to bila je uspostavljena Zaključcima iz Potsdama, koju su 1946. godine dogovorile savezničke sile. Tom prilikom je dogovoreno da nemački građani iz ovakvih regiona moraju prisilno da budu prebačeni u Nemačku. Neki smatraju da je to bilo etničko čišćenje.
Osam miliona ljudi više
Ljudi su na nova odredišta bili transportovani u vagonima za stoku i raspoređeni u Zapadnoj Nemačkoj, i to u područjima koja su bila pod sovjetskom upravom. „Postojali su i prihvatni centri“, kaže Manfred Kitel, direktor fondacije „Beg, proterivanje, pomirenje“. „Neki su najpre u tim centrima bili smešteni i bili su podvrgnuti uslovima nehumanog rada“, kaže Kitel. On kaže da je posebno bilo loše stanje u jugoslovenskim prihvatnim centrima u kojima su bile smeštene Dunavske Švabe.
Libhard Franke i njegova porodica su imali sreće. Nakon tri dana završeno je njihovo putovanje u južnonemačkom Kuernbahu, koji je udaljen 50 kilometara od Štutgarta. „Ljudi su jednostavno dovedeni u opštine gde su bili primorani sami da pobrinu za smeštaj“, kaže Franke. Oko osam miliona ljudi bilo je smešteno širom Zapadne Nemačke. Četiri miliona u područjima koja su kasnije bila deo Nemačke Demokratske Republike (DDR).
„Novajlije“ su važile za okupatore
Domaći stanovnici su morali da ustupe svoje sobe ili delove stana doseljenicima. „Bila je to enormno opterećujuća situacija za sve koji su u njoj učestvovali“, priseća se 82-godišnji Franke. Krajem 1946. godine njegov otac vratio se iz zatočeništva. On je tokom rata služio u jednoj nemačkoj jedinici smeštenoj u Danskoj. Kao kamenorezac po profesiji Oto Franke je vrlo brzo ponovo našao posao. Tako je počeo da radi na obnovi porušenih crkava. Zahvaljujući tome njegova situacija bila je daleko bolja nego u slučaju drugih, priznaje danas njegov sin.
Brojni su pri tome imali gorko iskustvo jer su u novoj domovini bili viđeni kao okupatori. Ali obnova i ekonomsko čudo u posleratnom vremenu bi bili nemogući bez doprinosa brojnih proteranih Nemaca, smatra Manfred Kitel.
Priznanje istočnih granica
Tokom godina je mnogo toga izgubljeno – dijalekt, običaji i tradicija. Od 1950. godine su se brojni prognanici organizovali u tzv. pokrajinske timove. „Ove organizacije su postojale kako bi sačuvale sećanje na kulturu i istoriju izgubljene domovine, ali i kako bi artikulisale političke zahteve“, objašnjava Kitel. Mnoge od ovih organizacija su pomogle i pri procesuiranju brojnih gubitaka. One su negovale bliske odnose, pre svega sa socijaldemokratama.
Krajem 60-tih godina prošlog veka, došlo je do preloma kada je tadašnji kancelar Vili Brant priznao istočne granice zemlje. Tada je za brojne, koji su još verovali u povratak u domovinu, umrla svaka nada. Od tada su ove organizacije počele da neguju odnose sa strankama poput CDU i CSU. Danas širom Nemačke postoji 20 takvih organizacija. Mnoge se bore sa sve manjim brojem članova.
Nova okolina zahteva prilagođavanje
Za Libharda Frankea takav razvoj događaja ne predstavlja iznenađenje. On smatra da se određene stvari mogu zadržati u životu samo ukoliko su deo određene zajednice. Onog trenutka kada se ljudi nađu u novom okruženju normalno je da više nema odziva. „Tome se morate prilagoditi“, smatra Franke.
Uspostavljanjem Dana sećanja tradicija doduše neće biti očuvana, ali će se na taj način mnogi barem podsetiti na sudbinu velikog broja ljudi. Sada se vodi diskusija o tome koji bi datum trebalo izabrati za Dan sećanja. U igri je „Dan domovine“, koji se već decenijama obeležava prve sedmice u septembru, ali i Svetski dan izbeglica – 20. jun.
STUPS: Bestijarijum