Kuća, čardak, bunar, stoka i prostranstvo polja je prva asocijacija na salaš, biser Vojvodine. Kuće su napravljene na starinski način uz pomoć nabijanja zemlje ili od čerpića koji su se pravili od prirodnih materijala koji su se mogli pronaći u blizini. Blato, slama i pesak su se mešali, te bi se formirale cigle koje su se zatim sušile na suncu i vetru i zahvaljujući takvom sistemu pravljenja nastali bi debeli zidovi, te je u kući bilo sveže leti, a zimi ju je bilo lakše zagrejati. Mnogo stoke i obrađivanje zemlje je deo svakodnevnog života prosečnog salašana, a u obližnje naselje se ide po potrebi.

Danas većina salašana ima kuću i u naseljenom mestu, ali tamo odlaze kada napuste salaš ili kada dođe zima, u zavisnosti da li imaju gde da smeste stoku. Sve češći je slučaj da je salaš kraj puta koji vidimo u toku vožnje kroz ravnicu okružen poljima i njivama oronuo, bez prozora, boje i života u njemu. S druge strane, u poslednjih par godina popularizovali su se salaši kao restorani ili prostori za proslave, što je apsurdno jer oni pravi salaši odumiru. Ti salaši obiluju raskošnošću i restauiranim predmetima sa salaša, od kojih su neki veoma moguće došli baš sa onih napuštenih.

Mnogo stereotipa, istina mračna

Jedan od glavnih razloga njihovog odumiranja je nedostatak električne energije, jer je današnji način života usko povezan sa strujom i većina naših potreba i funkcija zavisi od nje. Kako vreme prolazi i tehnologoja napreduje, sve više postajemo zavisniji, što se može i osetiti kada nestane struja, gde nam i pored elementarnih stvari kao što su sijalica, topla voda i grejanje fali da napunimo telefon, internet, klma kako bi se rashladili i td.

Sociolog sela sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, prof. dr Srđan Šljukić istakao je da o salašim postoji mnogo stereotipa. Prema jednom od njih, salaš predstavlja potpuno izolovanu stambenu i privrednu jedinicu. To, međutim, uopšte ne mora da bude slučaj. Na primer, ukoliko se posmatraju salaši u okolini Sombora, može se videti da se zapravo radi o čitavim naseljima, njih oko petnaest, koja se sastoje od velikog broja salaša, ponekad u grupama, ponekad čak i ušorenih.

„Najvažnije inovacije po pravilu se pojavljuju u gradovima, a ruralne oblasti svakako nikada nisu bile prioritni cilj društvenog razvoja za one koji u društvu donose najvažnije odluke. Selo i sa njima salaši su, kao po definiciji, uvek bili marginalizovani i zapostavljeni, pa je tako u njih eletrična energija najkasnije stizala. Naravno da se odražavalo na uslove života čitavih porodica gde ih je činilo težim i stimulisalo ljude da napuštaju sela i salaše i prelaze u gradove.“

Za dve decenije dvostruko manje ljudi bez električne energije u svetu

Na sajtu Our World in Data je 2021. godine objavljeno istraživanje gde se navodi da je broj ljudi koji nemaju pristup električnoj energiji smanjen dvostruko u odnosu na pre dvadeset godina. Istraživanje obuhvata period od 1998. do 2019. godine i na grafikonu se može videti da naveći broj onih koji nemaju struju živi u podsaharskoj Africi. Potrebno je naglasiti da neki korisnici imaju veoma nizak pristup električnoj energiji koja je dovoljna da se napuni telefon ili da gori sijalica, ali je to opet veliki korak koji vodi ka podizanju standarda tih ljudi. Prema novom istraživanju objavljenom u časopisu Elektrisiti žurnal (Electricity Journal) oko 3,5 milijardi ljudi nema pouzdan i stalan pristup električnoj energiji, a pored podsaharske Afrike, problem je najveći u južnoj Aziji.

„Da imam frižider i sijalice…“

„Struja je poketač svega. Da imam struju, imao bih na salašu frižider i sijalice, ne bih mnogo mislio o hrani. Mogao bih da imam i zamrzivač, i ovo i ono, a ne da danas kada zakoljem moram da palim traktor i da nosim kući u zamrzivač. Čemu to vodi, jer treba odneti i treba se vratiti, gubim vreme i još mnogo stvari. A ovde bih mogao napraviti kupatilo da se okupam, šta god hoćeš, sve se vrti oko struje, sve. U Bosni i Srbiji, brdima i planinama svaka kuća da ima struju, a mi kilometar od sela i da je nemamo,“ izjavio je Goran Nača, salašan koji je odrastao na salašu, a se zbog loših uslova nalazi na relaciji izmeću salaša i kuće u selu.

„Dani su kraći, kada trebam da pomuzem krave bude mrak i treba mi sijalica, kupio sam agregat i muzilicu, ali nije to to. Živeti u tami nije rešenje,“ istakao je Nača.

Salaš je napustio i Goran Raletić sa porodicom, koji za razliku od Gorana Nače nisu rođeni na salašu, ali su želeli da borave tamo i da se bave stočarstvom. Kako je Raletić naveo, dosta stvari je uticalo na to da par puta odustaju od života tamo, a najviše je u tome imala udela stuja, jer da su je imali, ne bi bilo problema sa nanošenjem štete od stane životinja i ljudi, zato što bi na žicu oko salaša pustio struju, a mogao bi i da ugradi kamere. Takođe navodi problematiku snabdevanja stoke vodom, kao što to čini svaki salašan sa kojim se razgovara na ovu temu. Za stoku je potrebno mnogo vode koju oni dopremaju tako što iz bunara izvlače kante i ručno nose do valova, što bi bilo mnogo lakše kada bi imali pumpu, jer bi time uštedeli vreme i snagu.

Ko je nadležan?

„2007. godine smo podneli zahtev za struju, pisali su jednom u opštini, pa su nas zvali još jednom par godina posle toga, te su nas onda komšije zvale i rekle nam da opet možemo da konkurišemo za struju, i smo opet išli. Prošle godine je izašla uredba na sajtu Uprave za agrarna plaćanja i mi smo pet išli u Elektrovojvodinu, oni pojma nemaju o tome,“ dodao je Raletić.

Ministarstvo poljoprvrede, šumarstva i vodoprivrede – Uprava za agrarna plaćanja je par godina unazad raspisivala Javni poziv za podnošenje zahteva za odobravanje podsticaja za investicije u fizičku imovinu poljoprivrednog gazdinstva za elektrifikaciju polja. Ove investicije podrazumevale su troškove za nabavku kablova i ostale prateće opreme, pripremu terena i priključka na elektro mrežu. U 2021. godini najviši ukupan iznos koji je korisnik podsticaja mogao da dobije je 800.000 dinara.

Iz Elektrodistribucije Srbije su rekli da je za sada elektifikacija urađena u tri opštine na jugu Srbije – Varvarin, Žitorađa i Leskovac, a takođe je urađena i u Inđiji, Somboru, Malom Žamu, Lovćencu, Malom Iđošu, a u toku je elektrifikacija u Bogatiću.

U sred Vojvodine bez osnovnih uslova za život

U ataru odmah izvan Žablja žive Petar i Dobrinka Krajnov, salašani koji su ceo svoj vek proveli na salašu. Petar je rođen tamo, a Dobrinka je iz obližnjeg sela gde je do udaje živela u kući gde je gorela sijalica. Oboje imaju skoro osamdeset godina i imaju dve ćerke koje su udate, a jedna od njih živi u Žablju, te ih ona obilazi, donosi naminice, odnosi veš na pranje i pomaže koliko može. Salaš se nalazi iza fabrike šećera i u nekoliko navrata su od njih tražili da se priključe na njihovu struju, međutim, svaki put su odbijeni. S druge strane, u blizini se nalazi napuštena farma čiji rad nije bio dugog veka, a dobili su priključak od šećerane. Kako baba Dobrinka kaže, najviše im treba frižider, zatim su tu sijalice i reflektor, a deda Petar je rekao da bi mu mnogo značilo da ima i pumpu jer mu je teško da nosi kante sa vodom kako bi napojio stoku.

Nove generacije neće živeti ovde

Kako je na početku spomenuto, sve je više napuštenih salaša gde su razlozi napuštanja različiti. Međutim, da je prisutna električna energija, mladi bi se odvažili da započnu život na takvom mestu i da se bave poljoprivredom, nekim drugim biznisom ili samo da žive tamo. Kako je Goran Nača izjavio, ukoliko situacija ostane ista, neće dozvoliti sinu da nastavi porodičnu tradiciju života i rada na salašu, kako se ne bi mučio kao on.

Od kada je počela pandemija korona virusa, velika je potražnja za nekretninama van naseljenog mesta što bi bio procvat za salaše, da im ne fali jedan od osnovnih elemenata za život. Takođe, mogli bi da se izdaju na vikende i proslave, da budu prenoćišta ili da se pak naprave radionice gde bi se učile veštine jednog salašana.

(Agrosmart)