Prešao je Mediteran iz ubeđenja i želje da nešto zaista učini. Cilj je bila, u tom trenutku još ratom zahvaćena Gaza, a fizičko probijanje nametnute blokade, sa zalihama neophodnih lekova i hrane put koji su izabrali. Na tom jednomesečnom putu nisu ih zaustavili ni oluja, ni napadi dronova, ali su ih u međunarodnim vodama ipak presreli izrealski vojnici i deportovali ih kućama. Ognjen Marković, 23-godišnji svršeni student Fakulteta likovne umetnosti iz Beograda, bio je jedini građanin Srbije na Globalnoj Sumud flotili, međunarodnoj misiji koja je okupila stotine humanitaraca. O svojim iskustvima govorio je za Autonomiju.

Kako iz ove perspektive, od kuće, nakon povratka posmatrate poduhvat koji ste prošli?

Nekako odvajam dve stvari – s jedne strane, moje lično iskustvo koje je jako značajno. Mnogo je pozitivnih aspekata onoga što sam prošao. Sa druge, sad kada sam se vratio ne mogu da se i sam ne zapitam o ispravnosti svega ovoga. Ne znam, možda sam imao prevelika očekivanja, pa se osećam krivim. Ova obustava vatre koja je jednostrana… Mislim da se spustila tenzija koja je krenula širom sveta, pogotovo u Evropi sa protestima i štrajkovima, jer je objavljena obustava vatre koja je u suštini lažna. Ubili su šezdeset civila za prvih šest dana.

Što se tog generalnog aspekta tiče, ne znam koliko smo uradili i koliko je ovo bilo uspešno. Meni je bilo zanimljivo to do koje mere mi kao civili možemo da se organizujemo i suprotstavimo ratu, jednostranom ratu čiji je cilj brisanje cele jedne civilizacije.

Ubrzo nakon vašeg povratka, to jest deportacije iz Izraela, dogodile su se veliki pomaci. Objavljen je prekid vatre, a dvadesetoro talaca vraćeno je svojim porodicama. Kako ste dočekali tu vest?

Pomešana su mi osećanja. S jedne strane, nije mala stvar, ali je nedovoljna. Ne znam da procenim šta je stvarno deo procesa, a šta pranje ruku i mazanje očiju javnosti. Možda je prerano reći, ali nisam navikao da budem optimističan. Nadam se da će da urodi plodom. Ne samo da primirje potraje, već i da neko odgovara za sve te nedužne mrtve. Ne samo za ove dve godine genocida, već i za prethodnih 70 godina okupacije. To je jedini način da ovo nazovemo nekakvom pravdom.

Bili ste deo velike međunarodne humanitarne akcije i Globalne Sumud flotile koja je početkom septembra krenula iz Barselone put Gaze. Možete li nam opisati kako je taj jednomesečni put izgledao?

Bilo je planirano da krenemo 1. septembra iz Barselone, ali smo zapravo krenuli 3. zbog oluje koja nas je naterala da se vratimo. To je bilo mesec dana puta na kom se stalno nešto dešavalo. Nismo imali mira uopšte. Imali smo gomilu tehničkih problema sa brodom koji smo popravljali štapom i kanapom, a pored toga tenzije su bile neprestane. Posle oluje smo tri dana pokušavali da brod vratimo u plovno stanje, pre nego što smo opet isplovili. Krenuli smo ka Tunisu, jer su nas tamo čekali ostali brodovi kojima se žurilo da krenu dalje. U tih par dana dok smo plovili ka njima, gađani su dronovima, što je izazvalo haos i potrebu za novom evaluacijom situacije. To nam je omogućilo da stignemo i da se pridružimo floti.

To nije bio jedini napad dronovima. Sličan se dogodio i kod Krita?

O: Da, ali tada je bilo drugačije. Bacali su šok bombe i niko srećom nije bio povređen, ali bacali su i neku hemijsku sadržinu, zbog koje smo jednog čoveka morali poslati hitno kod lekara, jer je imao probema sa disanjem. Moj brod su omašili, činilo se da su ciljali manje jedrilice sa otvorenim jedrima. Mislim da je to bio pokušaj zastrašivanja i odvraćanja ljudi od namere da nastave put. Prethodna flota je tako sprečena. Gađani su kada su ušli u grčke vode, pa su ih grčke vlasti iz bezbednosnih razloga sprečili da idu dalje, tako da smo se plašili da bi se to moglo dogoditi i nama. Neko je javio da su uspeli da mu obore jarbol šok bombama, nakon čega smo ušli u grčke vode. Srećom, ovog puta nas nisu opstruirali i uspeli smo da nastavimo put.

Do sada za te napade niko nije preuzeo odgovornost.

Pa nije niko preuzeo odgovornost, ali sumnjamo na Izrael ili njegove saradnike. Pretpostavljam da civili nemaju pristup vojnim dronovima i da bi iz nekakvih ubeđenja gađali humanitarne misije.

Šta vas je još na putu zateklo?

Svaki dan se nešto dešavalo. Od problema sa brodovima… Od četiri broda koji su sa nama isplovili iz Barselone, jednom se pokvario motor i to u trenutku kada je vetar stao. Onda smo se u tri ujutro, po pomračenju meseca, na Mediteranu organizovali da ih vučemo. Svaki dan je bilo nešto novo, i to uglavnom noću kada pokušavate da spavate. Svaka situacija počinjala bi tako što me neko budi uspaničen i onda do izlaska sunca rešavamo problem.

A pritom nosite pomoć za Gazu. Šta se sve nalazilo na brodu?

Hrana, lekovi, formule za bebe i imali smo neke filtere za vodu, što je bila individualna donacija iz Barselone. To je bilo zanimljivo kad je vojska upala i počela da pretresa brod, dobar deo te pomoći bio je raspoređen ispod sedišta. Sećam se da smo gledali šta rade i videli vrlo mlade vojnike koji su najpre delovali zadovoljno što su pronašli te kutije, a onda i zbunjeno, kada su ih nožem otvorili i kada je iz njih počeo da ispada pirinač i sočivo. Delovali su iznenađeno što su zapravo pronašli hranu.

Šta te je motivisalo da se prijaviš za ovu misiju i kako si se našao na brodu za Gazu?

Ja sam se tamo zapravo našao slučajno. I pre sam bio upućen u celo palestinsko pitanje i konflikt, pratio sam sve što se događalo. Gradivo mi je bilo blisko, da tako kažem. Često sam se osećao loše, jer mi je sve ovo kod nas delovalo kao igra naspram činjenice da ljudi tamo svakodnevno ginu. To me je baš pogađalo. Nisam ipak nikada zamišljao da ću otići tamo. Pratio sam poslednju flotu, jer mi je to kao akcija bilo zanimljivo – delovalo je hrabro i ideološki mi je blisko, jer nije u pitanju predstavnički aktivizam ili simboličan protest na ulici, već konkretan potez, pokušaj fizičkog probijanja blokade. Malo nakon što su članove te flotile pustili iz zatvora, sećam se da mi je na Instagramu iskočila sponzorisana objava da traže volontere. Prijavio sam se na mailing listu i zaboravio na to. Svake dve nedelje su mi stizali neki mejlovi, na primer da potvrdim identitet i slično, ali delovalo mi je previše automatizovano i mislio sam da nema šanse da me odaberu. Onda sam jedan dan dobio upitnik sa pitanjima koja su se ticala ličnog plovidbenog iskustva, pa do pitanja o tome koliko smo upoznati sa situacijom u Gazi. Ja sam to popunio, ali i dalje nisam ništa očekivao jer je moje iskustvo sa jedrenjem dosta siromašno. Bio sam u Puli kod prijatelja kada mi je stigao poziv za Zoom sastanak i kada sam saznao da sam prošao selekciju. Trebalo je da u roku od nekoliko dana dođem u Barselonu. U tom trenutku bio sam bez dinara, čekajući da stigne neki honorar od sto evra. Snašao sam se, jurio drugare da mi pošalju pare i tako sam otišao.

Prvi put smo čuli da je neko od građana Srbije deo te humanitarne misije kada je objavljena vaša snimljena poruka u kojoj govorite da je ukoliko to slušamo, vaš brod presretnut i da treba izvršiti pritisak na Vladu Srbije da poradi na vašem oslobađanju, kao i da prekine saučesništvo u genocidu. Kako biste opisali reakciju vlasti u Srbiji?

Što se te prouke tiče, uslov je bio da je svi snimimo pre nego što krenemo, kako bi u takvoj situaciji mogli da je pošalju iz centrale, jer mi naravno nismo bili u mogućnosti. Reakcija Vlade Srbije je bila mnogo bolja nego što sam očekivao. Bojao sam se da ću biti “osuđeni terorista”, a ne Haklberi Fin. Prijatno me je iznenadilo da nije bilo posledica koje sam, iskreno, očekivao, a s obzirom na situaciju u kojoj smo već skoro godinu dana. Zapravo, uopšte neću da se bavim njima. Neću da se nerviram, imam pametnijih stvari kojima ću da se bavim.

Kako je izgledao momenat kada vam je izraelska vojska presrela brod i kada su vas priveli? Kako su vas tretirali?

Mi smo se za to spremali, i za najgore moguće opcije, da budu i nasilni i agresivni i da bi neko mogao da izgubi i život. U stvari je bilo tragikomično. Počeli su da nas prskaju vodenim topovima, uperili su neko svetlo u nas i počeli da viču preko megafona kako će da nam skoče na brod, da ne pružamo otpor ili će da upotrebe silu, jer su naoružani.

Mi smo već sedeli u nekoj formaciji za koju smo se dogovorili da je najbezbednija, sa dignutim rukama. Ušao je kapetan sa svoja, rekao bih, četiri učenika, jer su ti vojnici bili jako mladi i delovali vrlo neiskusno. Na našem brodu je sve prošlo manje-više u redu, dok su na drugom brodu jednom momku izgleda slomili ruku. Pričao mi je o tome kasnije u zatvoru. Nije tada, naravno, snimao ruku da bi znao zasigurno da li je slomljena, ali je bila skroz modra i iskrivljena. Nije mu ukazana lekarska pomoć, već je sam nekom čarapom pokušao da je fiksira. Rekao mi je da mu je to uradio vojnik. Mi to iskustvo nismo imali.

Kada su nas doveli u luku, tu je krenulo, rekao bih, iživljavanje. Posadili su nas da sedimo na betonu satima, svima su poskidali nakit – burme, narukvice, sva obeležja koja su ljudi nosili u znak podrške Palestini. Sve su bacali na jednu gomilu i stalno nas ćuškali ako slučajno podignemo glavu, uz poruku “gledaj u ovu tačku dole!”. Prolazio je vojnik sa tizerom i sporadično ga koristio na nama. Ličilo je na srednjoškolsko maltretiranje. Onda je u nekom trenutku došao Ben Gvir i počeo da nas snima uz povike da smo teroristi.

Osim vidne diskriminacije prema Arapima, u celom tom procesu nije bilo većih problema dok nismo došli do zatvora. Sprovodili su nas jednog po jednog tako što su nas maltene vukli po hangaru. Uzeli su mi sve stvari, prošao sam kroz neki nazovi lekarski pregled gde su me pitali da li imam neki problem i ja sam rekao da imam zubobolju zbog koje pijem brufen, pa je sledeći korak bio da mi uzmu taj brufen iz ranca i bace ga. Rekli su da će mi dati drugi koji nikada nisam dobio.

Vukli su nas kroz tri pretresanja u rasponu od petnaest minuta, a onda je počelo saslušanje. Pitali su me zašto sam pokušao da uđem ilegalno u Izrael, što sam ja negirao. Odgovorio sam da me je kidnapovala njihova vojska u međunarodnim vodama.

Dali su mi tri papira da potpišem od kojih sam dva odbio, jer su na hebrejskom koji ne razumem. Imao sam advokaticu iz Abala fondacije koja je na tom ispitivanju bila sa mnom i savetovala me šta da potpišem, a šta ne. Tražio sam Formu 72 o dobrovoljnoj deportaciji. Posle saslušanja su mi stavili na ruke onu plastičnu vezicu i povez na oči i sećam se da sam čuo kako pored mene tuku nekog momka. Tukli su ga sve dok nismo ušli u autobus i onda su nas rasporedili da sednemo zajedno, pa su nastavili da ga udaraju. Zvučalo je zastrašujuće. Kasnije sam ga pitao zašto su ga prebili, a on je odgovorio da je dobacivao Benu Gviru.

Za razliku od većine evropskih zemalja, Srbija je u poslednjih mesec dana odlučila da produbi trgovinsku, kulturnu i turističku saradnju sa Izraelom. Kako na to gledate?

Nisam iznenađen. Nije mi jasno kako su došli do takvog zaključka, jer osim ličnog interesa, ne vidim šta Srbija dobija od te saradnje sa Izraelom, a mislim da gubimo obraz pre svega.

Šta je vaš sledeći korak? Hoćete li nastaviti da se bavite aktivizmom?

Ne, ja nisam ni krenuo kao aktivista, već iz svojih antifašističkih ubeđenja da pružim svoj rad tamo. Čak i to što je na kraju javnost saznala da sam tamo, želeo sam da izbegnem. Do poslednjeg trenutka sam se nadao da će proći ispod radara. Čak sam ljudima iz organizacije pokušavao da objasnim političku klimu u Srbiji, kako bih izbegao snimanje tog videa koji je na kraju objavljen, ali bezuspešno. Ne volim predstavnički aktivizam. Kultura aktivizma u Evropi i na Zapadu je, po meni, neproduktivna i impotentna da reši probleme. Nama treba sistem u kom mi kao narod možemo da utičemo na spoljnu i unutrašnju politiku. Ne želim da budem aktivista, nije mi to cilj.

Nataša Kovačev (Autonomija)