Skip to main content

Stručnjaci: Rešenje nije u zabrani plastičnih kesa, već u reciklaži

Izdvajamo 08. дец 2020.
6 min čitanja

„Hoćeš kesu?” rečenica je koja je u slučaju potvrdnog odgovora u prodavnicama u Srbiji 2018. godine počela da košta oko dva dinara. Naime, tad je uvedena obavezna naplata plastičnih kesa za pakovanje namirnica, a ovo je građanima postala jedna od najvidljivijih mera koje se tiču zaštite životne sredine. Od početka 2020. godine upravo su ove plastične kese zabranjene i zamenjene biorazgradivim kesama u Beogradu, a slična odluka se početkom dolazeće godine očekuje i u Novom Sadu. Međutim, šta tačno ove odluke podrazumevaju? Da li je ovaj problem time rešen na dobar način? Da li se odluke o plastičnim kesama donose na pravom nivou? I koji se to još problemi mogu pronaći kada se otvori pitanje upotrebe plastičnih kesa?

Odluke u Beogradu i Novom Sadu povezujedve značajne stvari: oba grada su odluke o plastičnim kesama donela samo na svom nivou i u trgovinama i pijacama u njima će biti, ili su dostupne samo biorazgradive kese.

U Beogradu su početkom 2020. godine potpuno zabranjene kese debljine od 15 do 50 mikrona. Druge dve kategorije kesa, ispod 15 i preko 50 mikrona, su ovom odlukom tad postale biorazgradive, a ne više plastične.

U Novom Sadu se od 2021. očekuje slična ali ne i ista odluka. Za razliku od Beograda ne zabranjuju se potpuno kese od 15 do 50 mikrona, već sve tri kategorije kesa po debljini (ispod 15, od 15 do 50, i preko 50 mikrona) treba da postanu biorazgradive.

Kese debljine ispod 15 mikrona su kese za merenje i pakovanje voća i povrća, kese od 15 do 50 mikrona su kese za pakovanje namirnica, a kese preko 50 mikrona su čvrste kese koje se mogu koristiti u trgovinama ili u prodavnicama odeće, i one su predviđene za višekratnu upotrebu.

Kada je u pitanju prva stavka, jedinicama lokalne samouprave u Srbiji je ostavljeno da same odlučuju o ograničenju ili zabrani plastičnih kesa na svojim područjima, ali za ovakvu praksu uopšte ne postoji nikakav zakonski osnov. Jedino je grad Beograd prema Zakonu o Glavnom gradu imao pravni osnov da donese svoju odluku koja se tiče plastičnih kesa.

Ipak, u 2019. godine u Vojvodini se donosi Deklaracija o zaštiti životne sredine, u kojoj se predviđa da lokalne samouprave u Pokrajini svojim planovima i programima treba da zabrane korišćenje plastičnih kesa. Iz Pokrajinskog sekretarijata za urbanizam i zaštitu životne sredine su nam potvrdili da je Pokrajinska vlada na osnovu ove deklaracije već dala svim jedinicama lokalne samouprave preporuku da od 2021. preduzmu mere da smanje zagađenje od plastičnih proizvoda, a time i plastičnih kesa.

Predsednica Udruženja građanja za zaštitu životne sredine Ekopan Pančevo Mirjana Balog kaže za Autonomiju da je nemali broj lokalnih samouprava u Srbiji za svoj grad ili opštinu propisao dozvoljenu upotrebu kesa različitih materijala ili ih je u potpunosti zabranio i objašnjava kakve probleme to sa sobom donosi.

To otežava proizvodnju, ali pravi problem i trgovinskim lancima, koji imaju razvijenu mrežu maloprodajnih objekata širom Srbije i ne znaju u kojoj opštini koje kese smeju da koriste. Kada tu dodamo stručne debate o tome koji je materijal najbolji za plastične kese, šta jeste biorazgradivo, šta je oksorazgradivo, šta kompostabilno, šta je bioplastika naravno da su građani i mediji zbunjeni, ukazuje ona.

Biorazgradive kese takođe problematične

Sa druge strane, uvođenje biorazgradivih kesa i nije tako radikalno rešenje u odnosu na prethodno korišćenje plastične kese.

Vlasnik fabrike Polipak Viktor Grujić objašnjava da su standardne trgovačke plastične kese za nošenje izrađene od plastike polietilena, a biorazgradive kese jesu kese od istog plastičnog materijala kome je u toku proizvodnje kesa dodat aditiv za oksidacionu razgradnju i biorazgradnju. Proizvodni proces je isti, s tim što se u slučaju proizvodnje biorazgradivih kesa plastici dodaje i aditiv za oksidacionu razgradnju i biorazgradnju, obično sa udelom od 1% do 2%. On objašnjava da se dodavanjem aditiva za biorazgradnju prekidaju makromolekulski lanci plastike i ubrzava se njeno usitnjavanje, tako da se na ovaj način ubrzava i proces biorazgradnje sa 100 godina na svega 2–3 godine.

-Dakle, ovde je reč o konvencionalnoj plastici kojoj se ubrzava proces biorazgradnje – napominje on za Autonomiju.

Tako da građanima golim okom gotovo i neće biti primetna razlika između plastičih i biorazgradivih kesa. Proizvođači će morati da imaju oznaku za biorazgradivost na plasiranim kesama, a njihova biorazgradivost će morati biti proverena barem jednom godišnje u Laboratoriji za ambalažu i pakovanje u Novom Sadu. Rukovodilac ove laboratorije Senka Popović objašnjava način provere biorazgradivosti.

-Sama analiza podrazumeva kontrolu tri parametra (karakteristika kvaliteta kese), pre, tokom i na kraju razgradnje. Kesa se u komori za ubrzano starenje izlaže višestruko pojačanim uslovima spoljašnje sredine, gde se kesa, ako je u nju dodat aditivi za okso-razgradnju, razgradi za 10-ak dana (umesto planiranih 3-5 godina u realnim uslovima). Ako sva tri ispitana parametra pokažu da je kesa razgradiva, kao i ako je kesa na odgovorajaći način ekološki označena, izdaje se Izjava o usaglašenosti. Uzorke na ispitivanje mogu donositi sami proizvođači, ali i korisnici (na primer trgovinski lanci), državni organi (na primer inspekcija), udruženja potrošača i drugi, navodi ona za Autonomiju.

Kritičari korišćenja biorazgradivih kesa ukazuju da je ova vrsta kesa takođe problematična, jer se njihovom brzom razgradnjom stvara mikroplastika, koja je iako nevidljivija i dalje opasna po životnu sredinu.

Ovde je važno napomenuti da Direktiva EU o plastičnim kesama iz 2015, koja je kao smernica preuzeta i u Srbiji, ne propisuje da kese po materijalu moraju da budu biorazgradive, niti propisuje potpunu zabranu plastičnih kesa. Ono što ova direktiva predviđa jeste racionalnije korišćenje najbrojnije kategorije kesa, onih debljine od 15 do 50 mikrona, koje na kasama služe za pakovanje namirnica. To su kese koje su u prethodnom periodu, pre regulativa i naplata korišćenje u velikom broju. Ova direktiva predviđa da se njihov broj smanji do 40 po stanovniku do 2025. godine, bez obzira na vrstu materijala od kojih su napravljene.

„Kesa nije kriva što je na drvetu

Viktor Grujić, koji je i predsednik Sekcije proizvođača proizvoda za transport i pakovanja od plastike – proizvođača kesa pri Udruženju za hemijsku, gumarsku industriju i industriju nemetala u Privrednoj komori Srbije, slaže se sa načelima ove direktive.

– Dakle, sam problem plastičnih kesa nije u zabrani, već u smanjenju upotrebe. A što se tiče biorazgradivosti, sama biorazgradivost nije toliko bitna, bitnije je smanjiti upotrebu, a ne da kese budu biorazgradive. Bitno je smanjiti količinu potrošnje i to je nešto na čemu treba biti akcenat, ističe on.

U Srbiji se, prema zvaničnim podacima, već značajno smanjio broj kesa od početka prve naplate 2018. godine. Iz Deleza i Univereksporta su nam, sem potvrde da su obe kompanije u Novom Sadu i Vojvodini prešle na korišćenje biorazgradivih kesa, potvrdili da je u njihovim radnjama smanjeno korišćenja kesa za oko 70 odsto u odnosu na 2018. godinu. Što znači da se već gotovo dostigao predviđeni cilj od 80 odsto smanjenja do 2025.

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine

Međutim, najznačajniji problem upotrebe plastičnih kesa tiče se zapravo recikliranja i tretiranja plastičnog otpada u Srbiji. U zemlji u kojoj su deponije još uvek najznačajniji sistem odlaganja otpada, izlišno je reći da je sistem reciklaže nedovoljno razvijen. A stručnjaci upravo u reciklaži i takozvanoj cirkularnoj ekonomiji, tačnije ekonomiji bez otpada vide rešenje problema plastike i plastičnih kesa.

Mirjana Balog iz Ekopana napominje da se polietilen može reciklirati neograničen broj puta i da kesa nije kriva što je na drvetu već su krivi ljudi koji su je tu bacili i da je važno napraviti sistem sakupljanja, selekcije i reciklaže otpada.

-I onda nećemo morati da zabranjujemo ni jedan materijal pa ni kese, ni u Novom Sadu ni u drugim opštinama i gradovima. U ukupnom otpadu je manje od jedan posto kesa, one ružno izgledaju ali treba smanjiti upotrebu, organizovati razvrstavanje, selekciju i reciklažu otpada, treba vršiti edukaciju i onda svi dobijamo. I građani upotrebljavajući jedan vrlo koristan materijal, i proizvođači jer zadržavaju proizvodnju, i država jer se ne zatvaraju preduzeća i ne smanjuje se BDP, i životna sredina jer se materijal reciklira i ne završava u morima i na drveću, napominje ona.

Sem po debljini kese se razlikuju i po materijalima od kojih su napravljene

Osim plastičnih i biorazgradivih kesa kao opcija je dostupna i treća vrsta kesa – kompostabilne kese. Ove kese su izgrađene od prirodnih materijala poput skroba, ali zbog skupog i često nepraktičnog načina razgradnje, one su najređa korišćena opcija.

Takođe važno je ukazati i na jednu značenjsku razliku: kese koje su kod nas uvreženo pogrešno nazivaju biorazgradivim u stvari su oksorazgradive, i u drugim zemljama se nazivaju tim imenom.

Pošto pitanje tretiranja plastičnog otpada, a samim tim i plastičnih kesa, ni u svetu još uvek nije usaglašeno, sa svim novim odlukama pojavljuju se i nove rasprave. Neke od tih rasprava tiču se pitanja da li su papirne kese i platneni cegeri uopšte ekološki povoljnija alternativa, zatim, ako trgovinske kese budu potpuno zabranjene da li će se povećati korišćenje kesa za smeće. Takođe, da li zarade od prodaje plastičnih kesa treba da ostanu trgovinama ili treba da idu u eko fondove, da li građani uopšte treba da plaćaju kese na kojima su štampani brendovi radnji, i drugih.

Izvesno je ipak da će u budućnosti morati više da se govori o problemu plastičnih proizvoda i njihovom tretiranju.

Naime, naredne mere koje se očekuju i kod nas, tiču se jednokratne plastike i predmet su EU direktive o smanjenju uticaja određenih plastičnih proizvoda na životnu sredinu koja se bavi zabranom ili smanjenjem korišćenja štapića za uši napravljenih od plastike, plastičnih slamčica, plastičnih nosača za balone, plastičnih časa, podmetača za gotovu hranu, i sličnih proizvoda.

Marija Zemunović (Autonomija)

Naslovna fotografija: Pixabay

(Tekst je nastao u okviru projekta „Mladi novinari za zaštitu životne sredine – pravo na čistu vodu, vazduh, zemlju“, koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.)