Pre dvadesetak godina, početkom dvehiljaditih, iranska autorka Marđan Satrapi objavila je (u nekoliko delova) „Persepolis“ – autobiografski grafički roman (strip), vrstu grafičkog memoara, u kome na krajnje ličan, lirski ali političko-ideološki moćan način prikazuje – slikom i rečju – svoje odrastanje u Iranu tokom i nakon tzv. Islamske revolucije 1979. godine (strip je inače adaptiran u animirani film 2007. i dobio je brojne nagrade i pohvale kod kritike i publike). Sa glavnom protagonistkinjom priče – Marđan – upoznajemo se kada je ovoj 9-10 godina, pa sva zbivanja iz šireg, burnog, dinamičnog, opasnog, nasilnog, društveno-istorijskog konteksta dobijamo – kroz dečju perspektivu – dodatno prelomljena kroz Marđaninu ličnu i porodičnu pripovest: i pad šaha, i dolazak islamskog režima pod vođstvom ajatolaha Homeinija, i potonji višegodišnji rat između Irana i Iraka, i naravno – mukotrpan svakodnevni život običnih ljudi…

S vremenom, kako Marđan odrasta, ona postaje sve svesnija kriminalne i zločinačke prirode režima u Iranu: i nepravde, i korupcije, i bezočnog nasilja, i sve goreg položaja žena, koje su potpuno obespravljene i kojima se nameće nošenje vela (pod pretnjom surovih kazni), hapšenja, mučenja, nestanaka komšija, rođaka, prijatelja… Sve to je prikazano slikom jednostavno, crno-belim, gotovo dečjim crtežom, a rečima minimalistički, stripovski, uz vrhunsku ironiju i humor, često korišten da se ublaži predočena teška situacija, što možda još više potcrtava svu potresnost i tragediju događanja u Iranu 80-ih godina prošlog veka, dok dečja vizura čini političke događaje još potentnijim i upečatljivijim. Konačno, Marđanini roditelji u jednom trenutku shvataju da autoritarni režim, koji postaje sve represivniji i brutalniji, može biti fatalan po Marđan zbog njene slobodoumnosti, borbenosti, nepristajanja na tlačenje i submisivnost. Šalju je na Zapad (Beč), gde se otvara novo poglavlje njene lične povesti s novim, drugačijim – a zapravo veoma sličnim – problemima: nepoverenja, diskriminatornog ponašanja, stigmatizacije… Marđan tako postaje savremeni politički migrant: odlazi ne zato što želi, već zato što mora, odlazi strahujući za sopstveni život od nasilnog, totalitarnog režima, plaća ogromnu cenu gubitka sopstvenog doma i države samo zato što nije htela da se povinuje zakonu besprizorne sile, slepe mržnje i ideološke ostrašćenosti.

Pre nekoliko dana Mila Pajić, kojoj sam imao zadovoljstvo da predajem na studijama Žurnalistike u Novom Sadu, dala je intervju u kome je govorila o svom životu u izgnanstvu. Mila je, zajedno sa još jedanaestoro svojih koleginica i kolega, saborkinja i saboraca – da podsetim – u paramedijskom ili ćacimedijskom udruženom zločinačkom poduhvatu nekoliko TV stanica i opskurnih (Basarinim rečima) „odštampotina“ (potpuno pogrešno nazivanih novinama), prošla kroz sadističku, primitivnu i sirovu (jer oni ne umeju drugačije) kampanju difamacije, klevetanja, omalovažavanja (zasnovanog na amaterski montiranom audio-zapisu njihovog bespravno snimanog razgovora u prostorijama PSG-a u Novom Sadu) da bi odmah nakon toga pred sudom bio pokrenut fabrikovan, politički postupak. Šestoro od ovih dvanaestoro aktivista završilo je prvo u višemesečnom pritvoru u Okružnom zatvoru na Klisi, koji im je potom bio zamenjen kućnim pritvorom, a drugih šestoro je imalo sreću (?) da ranijim odlaskom na konferenciju u inozemstvo izbegne hapšenje i pritvaranje.

Tako se šestoro mladih ljudi našlo praktično u egzilu kao prognanici čiji je boravak u inostranstvu direktna posledica organizovane varvarske ćacimedijske hajke i politički instruiranog delovanja tužilaštva, koje ih tereti „za pripremanje plana protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije, kao i za pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja“. Već na prvu loptu bi neko mogao reći kako jedna takva formulacija presuponira da u Srbiji uopšte postoji ustavno uređenje i poštovanje Ustava, što bi trebalo kod svakoga momentalno da izazove grohotan – premda mučan – smeh, jer kršenju Ustava od strane Nenadležne institucije, ali i drugih iz Njegove svite, svakodnevno, maltene svakočasovno, svedočimo bukvalno svi mi. Tek, Mila Pajić, Anja Pitulić, Doroteja Antić, Branislav Đorđević, Jovan Dražić i Dejan Bagarić prisiljeni su da borave u inostranstvu zbog takve fabrikovane optužnice, tj. kako Mila kaže, izgnani su zbog „dela koje je ova vlast izmislila. Početak ovog suđenja ne razlikuje se od bilo kog njihovog dosadašnjeg postupka. Cilj im je da budemo osuđeni, da nikada ne možemo da se vratimo u zemlju, da u dvadesetim godinama života imamo krivični dosije, da nas na pet godina sklone u zatvor – bez ikakvog pokrića, bez krivice, bez zakona.“

Iz Milinog intervjua, međutim, izdvojio bih jedan drugi citat: „U martu mi nije bilo ni na kraj pameti da ću ikada otići iz Srbije. Uvek sam verovala da postoji razlog zašto sam baš tu rođena, zašto baš tu odrastam i da nema nikakvog smisla da odem negde drugde, u nešto što nije moje, u nešto gde ne pripadam. Kada smo otišli iz Srbije na festival ZNADU, gde je trebalo da govorimo, nismo znali da se u nju nećemo vratiti. Pošla sam sa jednom torbom i sećam se da sam razmišljala kako sam konačno naučila da se pakujem, jer nisam ponela previše stvari. Nisam znala da ću morati da preselim ceo život.“ Nisam imao mnogo prilike dosad da čitam jedno tako potresno, obespokojavajuće, uznemirujuće a zrelo razmišljanje jedne tako mlade osobe. Iz ovog citata očito je da je Milin odlazak „s jednom torbom“ u izgnanstvo bio nužnost, a ne izbor, ostanak u izgnanstvu nije bio rezultat slobodne volje, već političke i egzistencijalne nužnosti, egzil se u Milinom životopisu ne pojavljuje kao rešenje, nego kao zapravo jedina validna opcija preživljavanja. Kao što se Marđanino izgnanstvo – slikom i tekstom – u „Persepolisu“ oblikuje kao prisilno stanje, nametnuto okolnostima, a ne ličnom odlukom, znači kao čin nužnog odricanja, a ne slobodnog opredeljenja, i Milino je isto takvo. Jer, kako drugačije razumeti reči koje Mila izgovara: da iskreno veruje kako „postoji razlog zašto je baš tu u Srbiji rođena, zašto baš tu odrasta i da nema nikakvog smisla da ode nekud drugde, u nešto što nije njeno i gde svim bićem oseća da ne pripada“. Egzil za nju nije izabrani put, već posledica zatvorenih vrata domovine. Ostati u egzilu znači prihvatiti život koji nije željen, ali je trenutno jedini moguć. A mi bi trebalo da učinimo sve kako se ovaj njen egzil započet kao nužno sklanjanje od kandži i krvavih ruku režima ne bi završio i kao njena sudbina.

Kakva je Mila bila na časovima? Samouverena, odlučna, uvek dobro pripremljena, duhovita i, kako se to popularno kaže, komunikativna. Mila je puno čitala i volela da čita i izvan selektovane lektire predviđene kursom. Kada smo se bavili stilistikom – Mila se odlučila da čita Ivana Čolovića. Zaintrigirana, kao i njene dve koleginice, prvo sadržajem Čolovićevih knjiga o političkoj antropologiji savremene (ne i moderne) Srbije „Balkan – teror kulture“ i „Smrt na Kosovu polju“, uočila je i jedinstveni kritički, šarmatni, britki, cinični stil Ivana Čolovića i rešila da se pozabavi ne samo značenjem nego i formom, osobenim jezičkim izrazom našeg čuvenog antropologa/etnologa. Do ispita nismo stigli… Zasad. Jasno vam je zašto. Verujem da će i to uslediti onda kada ono što su studenti pokrenuli dođe do svog prirodnog, jedino mogućeg, završetka i razrešenja. Hoću da kažem, Mila je na časovima radila ono što je valjda glavni cilj i želja svakog nastavnika: postavljala pitanja, polemisala, argumentovala, sve što joj se nije učinilo logičnim ili kada nije bila zadovoljna objašnjenjem – pitala bi: Zašto? Kako? Da li mora na taj način? Ništa nije prihvatala – bez uverljivih dokaza – da je tako. Razumela je da nauka u suštini počiva na pitanju Zašto? i Kako?, jer se samo težeći otkrivanju i razumevanju uzroka, mehanizama i principa koji stoje iza nekog fenomena može doći do utemeljenog, pravog (a kakvo drugo i može biti) saznanja. Milin je jedini greh i prestup – zbog čega se nalazi tamo gde se nalazi – u tome što je pitanje Zašto? postavljala i ovoj državi i ovom režimu. A režim koji počiva na bestijalnosti, bezočnosti i agresiji ne voli takva pitanja. Ne voli nikakva pitanja. Zapravo, ne voli ravnopravan dijalog i razgovor i sistematski ga progoni i zatire, zamenjujući ga jednosmernom naredbodavnom komunikacijom.

Demokratije počivaju na sumnji i propitivanju, na traženju obrazloženja za postupke. Diktature počivaju na slepoj veri i poslušnosti, tamo su pitanja nepoželjna a radoznalost i potraga za istinom je skupa i može mnogo koštati. Mila, ubeđen sam, smatra da je jaka i prava demokratija ona koja ima jake građane, takve koji sami sobom vladaju, koji učestvuju u politici i postavljaju pitanja onima koji su na odgovornim mestima. Ne pasivne podanike sklone potčinjenosti, koji bi radije da im neko izdaje naredbe, daje instrukcije i određuje kako se imaju ponašati. Siguran sam da je to jedan od onih motiva zbog kojih je Mila i rekla kako veruje da ima „razloga što je ovde rođena“. I zbog čega je za Srbiju – a ne neku drugu državu – vezana. Angažujući se prvo na izborima za studentski parlament (uzgred, novosadski se rektor tom prilikom nije nikako proslavio, naprotiv, a svoju je podaničku misiju nastavio i docnije, pretvorivši prvo rektorat u kasarnu, a univerzitetsku biblioteku u spremište za municiju i CN gas, da bi u aktuelnoj fazi svog „delovanja“ prešao u obračun s nepodobnim profesorima) a posle i u studentskom protestu želela je upravo da stvari bilo na nivou fakulteta i univerziteta, bilo u čitavoj zemlji – učini boljim. Svojim aktivnostima, osvešćivanjem drugih, podizanjem nivoa empatije i poštovanja – ispunjavala je zapravo pravi građanski emancipatorski posao. Ono što drugi nisu mogli, hteli ili smeli ona je sa svojim koleginicama i kolegama beskompromisno izvodila. Takva aktivistička mobilizacija, naravno, počela je predstavljati opasnost i usledile su posledice koje sada vidimo, a koje su Mila i drugih jedanaestoro osetili na svojoj koži.

„Ne verujem da ću se uskoro vratiti kući. A postavlja se i pitanje gde je sada moja kuća? Sve ono što sam u Srbiji imala: fakultet, posao, ljude koji su mi bliski i dragi, u početku sam zamišljala kao nešto što je samo pauzirano. Kao da me sve to čeka da se vratim, na istom mestu. Ali nije tako. Moje kolege idu na predavanja, sada su već četvrta godina. Prijatelji proslavljaju rođendane, dogovaraju se gde će za Novu godinu. I onda shvatim da ništa od toga nije pauzirano. Ništa me ne čeka. Sve se menja i raste bez mene. Nisam sigurna više ni da je to moja kuća.“

Egzil je bolna svest, politička sigurnost (upitno je za koje vreme) ne znači emocionalnu stabilnost a sloboda bez pripadnosti pokazuje se teskobnijom nego što to neko sa strane može pretpostaviti. Mili Pajić treba omogućiti da što pre ono što joj je pauzirano i stopirano bude vraćeno. Da sa svojim kolegama ide na predavanja, da sa svojim prijateljima ide na proslave rođendana, Nove godine, da s njima odlazi na predstave, koncerte, svuda gde je i pre išla. I da ne zaboravimo na kraju – Mila je u progonstvu isključivo zbog svog doslednog višegodišnjeg (a tek je u ranim 20-im) građanskog angažmana!

Na kraju Uvoda u „Persepolis“ Marđan Satrapi piše: „Od tada [1953. godine i dolaska šaha na vlast u Iran] ova se drevna i velika civilizacija [Iran] povezuje jedino s fundamentalizmom, fanatizmom i terorizmom. Kao Iranka koja je više od polovine svog života provela u Iranu znam da je ta predstava daleko od stvarnosti. To je razlog što mi je bilo toliko važno da stvorim Persepolis. Verujem da ne valja o čitavom narod suditi po nedelima nekolicine ekstremista. Takođe, ne želim da budu zaboravljeni Iranci koji su izgubili živote u zatvorima, braneći slobodu, koji su poginuli u ratu protiv Iraka, koji su patili pod nizom represivnih režima, koji su bili prisiljeni napustiti svoje porodice, pobeći iz svoje domovine, pasti u zaborav. Treba oprostiti, ali nikad ne treba zaboraviti.“

Srbija danas sve više liči na ovde opisani Iran. Mila i njene koleginice i kolege prisiljeni su bili da napuste svoje porodice, svoj dom, svoju državu. Mila Pajić i njene drugarice i drugovi činili su sve kako se o Srbiji upravo ne bi sudilo po nedelima (ne baš malobrojnih) ekstremista. Kako se ova zemlja ne bi isključivo asocirala s fundamentalizmom, fanatizmom i terorizmom. Kako bi se Srbija promenila i postala modernom državom i boljim mestom za život. Cena koju su oni (i brojni drugi) platili za to i još plaćaju je visoka, žrtva koju su podneli je nemerljiva, a na nama je da učinimo što možemo, a verujem da možemo dosta, da ta cena i da ta žrtva ne budu uzaludne. „Niko nije slobodan, dok svi nisu slobodni!“

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu

(Peščanik/foto: Autonomija)