Borba protiv korupcije u Srbiji se ne najavljuje – ona se dešava. I to istovremeno na više nivoa: kroz proteste, inicijative, lična stradanja, pravne bitke u ostacima pravosuđa, medijske istupe i svakodnevne, tihe otkaze poslušnosti. Ispod tog slojevitog talasa odvija se još nešto, možda i važnije: potreba da se ljudi uključe kao učesnici, a ne samo kao sledbenici.

Ta potreba nikada nije bila snažnija nego danas.

Upravo ono što se često naziva “grassroots” (inicijative koje nastaju „odozdo“, od samih građana) čini noseći sloj antikorupcijskog pokreta. Sve što pokušava da se postavi isključivo „odozgo“, kroz strogu hijerarhiju, kontrolu poruke i disciplinu, ili se vrlo brzo razotkriva u svom najgorem licu, ili se cepka iznutra. Naivno je očekivati da će ta energija uskoro izgubiti svoju centralnu ulogu, ili da će biti “prevedena” u svoju organizacionu suprotnost.

Ono što ovu pojavu čini posebno zanimljivom jeste to što se ona istovremeno sudara sa dve hijerarhije: sa onom na vlasti i sa onom unutar samog antikorupcijskog fronta. Nikada ranije oba ta poretka nisu bila ovako jasno načeta istim tipom pritiska. Reč grassroots, koja to najbolje opisuje gotovo da se i ne izgovara, ili se namerno sklanja iz medijskog fokusa. Ipak, teško je pobeći utisku da je to neizgovorena, možda i namerno skrajnuta reč godine.

U javnom prostoru dominiraju ljudi sa političkom pismenošću, oni koji razumeju ideološke podele, istoriju stranaka, parlamentarnu borbu i detalje izbornog procesa. Sa druge strane, ogroman deo društva ne razume jasno recimo podelu na levicu i desnicu, često je ambivalentan i ne prepoznaje se u uskim, medijski ustaljenim političkim kodovima urbane elite, onima koji se kolokvijalno, i danas pomalo izlizano, još uvek nazivaju „krugom dvojke“. Ali taj deo društva vrlo dobro razlikuje dobro od zla. Razume kada se nekome krše ljudska prava. Razume nepravdu. Upravo u tom prostoru je najviše zasejana energija grassrotsa.

Jedna od čestih zabluda u tome delu društva je uverenje da to “nije politika”. Jeste. Samo nije politika na kakvu smo navikli. Sukob sa klasičnom politikom ne dešava se primarno na ideološkom polju, već u smeru direktive. Tradicionalni model polazi „odozgo naniže“. Ovaj drugi polazi „odozdo naviše“. Razlika nije u cilju, već u organizacionoj kulturi i načinu delovanja.

Otpor prema ovakvom pristupu često je povezan sa problemom prihvatanja pluralizma. Tu ima i predrasuda, i straha od gubitka kontrole, ali i pokušaja delegiranja otpora, da se (tamo negde) neko drugi time bavi, u pogodnom trenutku. Problem je što u današnjem društvenom kontekstu, za stvarnu promenu neće biti “previše” ljudi. Biće potrebni svi koji su za promenu. Ta promena neće ličiti na raznolik zamišljeni ideal. Neće imati ni željeni kvalitet, ni očekivani obim. Biće razočaranih koji će promeni (u idealističkom fetišu) meriti zube, kao da je poklon, a ne proces. Biće i onih koji će, suočeni sa neskladom između očekivanja i stvarnosti, izabrati povlačenje.

Zanimljivo je da sa obe strane te (grassroots) granice postoje stereotipi i pežorativne slike onih “drugih”, praćene prepoznatljivim idiomima i karikaturama. Jedni druge vide kao haotične, neodgovorne i politički nezrele. Drugi prve vide kao otuđene, kontrol-frikove i zarobljene u prošlim modelima i ružičastim retrospekcijama. Ti stereotipi više govore o nesporazumu nego o realnosti.

Zato je važno insistirati na pojmu antikorupcijskog pokreta, a ne opozicije. Reč “opozicija” je, barem za sada, komunikativno upropašćena. Ona je u orvelovskom novogovoru raskinula vezu sa svojim značenjem, opterećena netačnim etiketama iz propagandnih paleta. Postala je blatnjava reč u službi nesporazuma, bez resursa, formata i kanala da se kratkoročno, a kamoli dugoročno, vrati u zdravorazumski okvir.

Važno je i ovo reći: energija koja dolazi iz baze često je manje racionalna, a više utemeljena na emociji. To nije slabost, već njena priroda. Ljudi deluju jer osećaju nepravdu, a ne zato što imaju savršeno razrađen program. Klasična politika greši kada to tumači kao manjak ozbiljnosti.

Istovremeno, ne treba zatvarati oči pred činjenicom da i neke hijerarhijske organizacije počinju da usvajaju pojedine modele i prakse koje dolaze iz ovog prostora. Ta metamorfoza nije glatka. Ona proizvodi sukobe, lomove i gubitak kontrole, i upravo tome svedočimo cele ove godine. To se dešava čak i u vladajućoj stranci i predstavlja jedan od izvora njenog slabljenja.

“Ili idealno ili sve po starom” je lažna dilema. Stremljenje idealnom je dobar kompas, ali idealno se neće desiti – ni kratkoročno, ni dugoročno. Od idealnog antikorupcijskog pokreta bolji je samo onaj koji postoji, koji traje i koji ima istorijsku šansu. A ova šansa postoji.

Uspeh ostavlja tragove, ali neuspeh uči lekcije. I dok druge često sudimo po njihovim postupcima, sebe sudimo po namerama. Možda je vreme da ta dva kriterijuma makar malo približimo i da energiju koja dolazi iz baze ne posmatramo kao problem koji treba rešiti, već kao stvarnost sa kojom treba naučiti da se radi.

(Autonomija)