Svaki pokušaj da se razgovor o tekstu koji sam u maju pisao o „Crvenim Kmerima“ pretvori u razgovor o ideologiji (ili percipira kao „kritika levice“) bio mi je iskreno neshvatljiv, sem kao svesno zlonamerna manipulacija ili reakcija iz neznanja.

Mislim da je tekst bio veoma precizan – nisam pisao o levim ili desnim politikama i ideologijama. Pisao sam o perfidnim pokušajima vlasti da preko svoje agenture utiče na odluke studentskih plenuma, o tome kako decenijama truje mlade antipolitikom i od decembra inicira ograđivanje studenata od prirodnih saveznika u borbi protiv vlasti, i o tome kako je opstruirala i strateški odlagala ključne odluke studentskog pokreta do trenutka kad je već kasno. Pisao sam o lažnoj levici.

Međutim, postojala je jedna grupa komentara koja u sebi sadrži validnu kritiku mog teksta: „Zašto on sad piše o ubogoj, jedva postojećoj levici, zašto ne piše o desnici, koja predstavlja mnogo veću pretnju?“

Pa, komplikovano je. Ako ignorišemo činjenicu da tako postavljena teza i dalje maši poentu teksta, i prihvatimo razgovor o ovoj kritičkoj primedbi, odgovor jeste poražavajuć: nisam pisao o desnici, jer smatram da desno krilo studentskog pokreta naprosto – nije Vučićevo, nije od njegovih agentura pokrenuto i održavano (preciznije, ne sad i ne direktno, ali doći ćemo do toga kasnije).

Kako je to uopšte moguće? Prelako, nažalost. Današnji studenti pripadaju generacijama kojima je miloševićevsko-radikalsko blato koje se u Srbiji zove „desnica“ – vazduh koji dišu, hteli ili ne hteli, čak i sad, kad su postali svesni da ih taj vazduh guši i ubija. Pogledajte svet iz njihove perspektive. Većina njih je krenula u osnovnu školu kad je Vučić došao na vlast. Milošević im je predstavljen maltene kao mitološko biće, nepravedno osuđeni heroj. Đinđić im je – klip sa Jutjuba. Možda ni toliko. Kombinujte to sa uticajem globalnih neo-fašističkih i populističko-desničarskih pokreta koji su doveli Trampa na vlast (tzv. „manosphere“ i „podkastistan“), trovačima poput pokojnog klero-fašiste Čarlija Kirka, mizoginog incela Endrjua Tejta, ciničnog oportuniste Džoa Rogana, i lako ćete shvatiti kako su mlade u Srbiji zgrabili pipci identitetskih politika, sa svih strana. Oni žive u „internet Srbiji“, koja zapravo nije Srbija, nego neka virtuelna kopija Amerike, i učestvuju u američkim „kulturnim ratovima“, a da toga apsolutno nisu svesni. Manjina levičara je preuzela etiku i rečnik woke sekte, a desničari kopiraju MAGA „vrednosti“ na mapu Srbije. A da, pritom, Srbiju ne razumeju. Istorija Srbije, posebno Jugoslavije, koju oni vide, haotična je mešavina laži, lupetanja „istoričara“ sa Srbin.info (i verovatno nekih škola), ostataka Miloševićeve i Šešeljeve propagande, i klipova od 15 sekundi na TikToku.

Mnogi studenti ovoga, naravno, nisu svesni. Uostalom, budimo pošteni – da li mislite da biste vi bili svesni tako kompleksnog kaveza u koji ste smešteni od rođenja, a da imate tek dvadesetak godina, bez kilometraže i spoznaja koje vam je ta životna kilometraža pružila? Ne branim ih, samo konstatujem da im je možda teže nego što zamišljamo da se izvuku iz tih kaveza i zamki. To ne uspeva ni mnogima starijim, iskusnijim, pa i obrazovanijim. A nije da ne pokušavaju. Samo su im načini drugačiji. Na primer, „istorijsko pomirenje“ Srba i Bošnjaka za njih nije i ne može biti ono što smo mi zamišljali i čemu smo se nadali – konstatacija istorijskih grešaka sopstvene „strane“ i učenje iz onoga što se dogodilo. Nada naših generacija o poštenijoj re-evaluaciji jugoslovenskog nasleđa, kao osnova za građenje novog društva, ostaje neostvarena. Mnogima je jedino zamislivo pomirenje bilo moguće samo u okvirima kaveza identitetskih politika – Srbin sa šajkačom i Bošnjakinja sa hidžabom. Zajedno. Ali bez dubljeg razumevanja zašto je to toliko moćno, toliko značajno.

A ipak – moramo priznati da su, takvi kakvi su, više učinili nego generacije i generacije pre njih. Može ovo da nam bude nedovoljno, može da nam bude depresivno ili poražavajuće, ali budimo pošteni i setimo se da su studenti u Srbiji podigli najveću pobunu protiv autoritarnog režima u 13 godina, sa željom da prave pravednije društvo, dok npr. njihovi vršnjaci u komšiluku veselo idu na koncert neonaciste Tompsona.

Gde nastaje problem? Pomenuo sam već problem definicije desnice kod nas. To nije skup konzervativnih stavova, religioznost ili puki identitetski nacionalizam, kako bi se desne politike opisale u većem delu sveta. Nije ni oslanjanje na srpski romantičarski nacionalizam iz 19. veka i perioda oslobodilačkih pokreta. „Desnica“ u Srbiji danas je bukvalno reciklaža najgorih tropa Miloševićeve, Šešeljeve i (samim tim) Vučićeve politike: mit o Kosovu koji su im servirali ljudi koji su prodali Kosovo, u paketu sa mržnjom prema (uglavnom imaginarnim) „Šiptarima“, prezir prema Evropi kao ideji (koja se pritom gleda površno – samo kroz trenutnu politiku EU) i rusko-američki uvoz: percepcija cele LGBT populacije kao „zapadne agende“ u ruskoj ili „liberalne agende“ u američkoj verziji. Najgore od svega, servirali su im, pre rođenja, inherentno divljenje „snažnim vođama“ i autoritarnim režimima, konkretno Putinovoj Rusiji, bez razumevanja ozbiljnog rizika da Putinova Rusija postaje bukvalno „Black Mirror“ vizija naše budućnosti – monstruozna metastaza Vučićeve Srbije, u kojoj diktator i par oligarha kontrolišu svaki aspekt života, opozicija ne postoji ili dobija čaj sa novičokom, novinari nestaju u mraku, a običan Rus može samo da sanja o slobodama koje mi još uvek imamo.

I ovde leži najveća opasnost. Od početka studentske pobune, „podrška“ studentima je dolazila sa različitih strana, i iskrena i neiskrena. Mnoge interesne grupe su pokušale da se okoriste studentskim pokretom, čija je ujediniteljska snaga uspela da pokret i pobunu podigne iznad dnevne politike i naizgled iznad podele levo-desno. Studenti koji su naseli na Vučićevu antipolitiku, ali i oni koji su iskreno razočarani razjedinjenom, prodanom i nesposobnom opozicijom, plašili su se i ograđivali od svih i svega, prvo od opozicije, nevladinih organizacija, ekoloških pokreta, a onda i od prirodnih saveznika i saboraca, dokazanih boraca protiv režima. Zastave EU su praktično zabranjene na protestima. I to bi bilo okej, da je desno krilo studentskog tima tu utakmicu igralo pošteno. A nije. Prestalo je da bude neutralno prvi put kad se prošetao loknasti Isus i kad su krenule zastave nedavača Kosova, i kad je to normalizovano radi „mira u kući“, dok su zastave EU ili, nedajbože, Ukrajine, fizički uklanjane. Prvi imam sijaset kritika na 13 godina što cinizma, što direktne podrške EU funkcionera Vučićevoj diktaturi (ili korporativnim demonima poput Rio Tinta), ali hajde da ne poredimo neuporedivo – EU je kompleksan mehanizam u kom imamo i neprijatelje i saveznike (u kom i sam Rio Tinto ima pristalice i protivnike); EU ima ubedljivo najveća ulaganja u Srbiju od bilo koje druge velesile; EU, sa svim svojim manama, i dalje jeste nesavršena pluralistička alijansa mahom slobodnih društava. EU nije Rusija, nije crni mrak diktature u kojoj ne postoji opozicija, ne postoje nezavisni mediji, i gde se gaze osnovna ljudska prava sopstvenih građana. Deca putinofila ne studiraju u Moskvi, nego na univerzitetima u EU. 

Uostalom, kome idemo da se žalimo kad nas režim tuče, hapsi i ubija? Pekingu? Vašingtonu (Mar-a-lagu)? Moskvi? Na čije vrednosti se pozivamo? Budimo realni. Ne moramo da volimo EU. Samo budimo bar minimalno pošteni i pogledajmo gde će nekoj hipotetički nezavisnoj i slobodnoj Srbiji biti bolje (ili bar manje loše)?

I tako, simptomatično, dolazimo do situacije da se studenti nikad nisu ogradili od potencijalno najopasnijih preletača i interesima povezanih pojedinaca koji ih podržavaju, neki i finansijski. Reč je o onima kojima je do juče gospodar bio Vučić, ali su mu okrenuli leđa iz različitih razloga, o onima koji čak i ne kriju da su Putinovi i FSB kerovi, vajni intelektualci, advokati, udbaši i umetnici, koji su lukavo procenili da SNS brod možda tone, ali da za njih možda ima mesta na nekom novom brodu, i krenuli su da rovare i da se laktaju za mesta na studentskoj listi.

Ono što je ovde opasno jeste to što su u pitanju ljudi koji, da pojednostavim stvar do kraja, ne rade za interese neke buduće nezavisne Srbije, već za ruske interese u Srbiji. A ti interesi su direktno suprotni interesima Srbije. Da su u pitanju ljudi koji upola tako otvoreno i agresivno zastupaju interese Sjedinjenih Država ili EU, ili lobisti Rio Tinta, bili bi bukvalno kamenovani na ulicama i nazivani izdajnicima.

Ko su ti ljudi i šta su im ciljevi? Reč je o onima koji su, vešto i prikriveno, služili raznim režimima, i koji već sada pokazuju da je studentski pokret za njih samo zgodno sredstvo za ispunjenje drugih ciljeva.

Zašto se guraju na listu, nameću ideologije od kojih je studentski pokret do sada uspevao da se sačuva, pokušavaju da uzmu kormilo plenuma trenutno oslabljenih ispitnim rokovima? Možemo da izdvojimo tri ključna faktora: odbrana ruskih interesa u Srbiji i udaljavanje od Evrope; pomoć krupnom kapitalu da preživi pad Vučića (kao posle 5. oktobra); puki oportunizam i prilika da se zgrabi parče buduće vlasti koja deluje da se kotrlja po ulicama; ili, na kraju, opet beskrajno razvlačenje programskim dokumentima u raljama izmišljenih procedura, umesto političkog organizovanja i pripreme za izbore.

Šta može da bude zaključak? Mladi, internetom ili izvitoperenom srpskom realnošću oblikovani identitetski desničari neće promeniti svoj svetonazor. Svakako ne pre političke promene kojoj se nadamo. Vrednosti publike koja čita Peščanik neće nikad postati mejnstrim u Srbiji, to je jasno video i rekao Srđa Popović, pre puno godina – uvek ćemo biti tih par procenata, teška manjina. Možda samo korektiv, mada sad već polako idemo u istoriju, toliki je jaz u svetonazorima između nas i Generacije Z. Nadam se da ima dovoljno studenata levljih ili progresivnijih shvatanja da održavaju nekakvu ravnotežu. To sve mogu da prihvatim (kao da imam izbora!).

Ono što mislim da bi trebalo da bude neprihvatljivo, čak i mladim desničarima, jesu pomenuti lobisti stranih interesa, najpre Putinovih. Oni koji su se slikali sa njim, večerali sa njim, neumorno propagirali interese te strane države u Srbiji. Oni koji lobiraju da Viša medicinska izbriše svoj post o tome da Srbija ne želi da bude ruska gubernija. Koji stavljaju na glasanje da se ukinu sankcije Belorusiji. Ako mislite da je Rusija (ili Belorusija!) prijateljska i „bratska“ strana država, činjenice i statistika govore da nije. Ne samo da nije, već je užasno mesto za život, u koje malo ljudi imigrira, a iz koje milioni emigriraju, neprekidno.

Razgovarajte sa Rusima u Beogradu i drugim gradovima Srbije. Pitajte ih od čega su stotine hiljada njih pobegle samo u Srbiju. Tretirajte ove mešetare bar sa istom skepsom sa kojom biste tretirali NATO lobiste. Sami ste napisali da nema interesnih grupa, lidera i ranijih partijskih afilijacija. Rekli ste da je interes Srbije iznad svega, dali ste novo značenje reči „patriotizam“ – primenite ga ovde.

Posle tri decenije trovanja, zla i ratova, ti ljudi moraju da odu u prošlost. Stvarno moraju. Bez njih ne bi bilo Vučića i pakla koji danas živimo. Prepoznajte ih i istrebite iz svojih redova, kao što ste to (donekle) uradili sa „kmerima“.

(Peščanik, foto: Autonomija)