Izbačen sam iz kuće, roditelji neće da mi se jave, prijatelji su me ostavili…. Možda ćete pomisliti da je reč o ljudima koji su uradili nešto loše onima koji ih kružuju… Nisu… Priznali su da su gej…

„Fizičkom maltretiranju sam bio izložen samo jednom, onog dana kada je otac saznao da sam gej“, započinje svoju priču dvadestogodišnji mladić iz Beogradu, koji želi da podeli svoja iskustva, ali ne i identitet.

“Svojim roditeljima nisam ništa saopštio. Saznali su pukom slučajnošću. Naime, ostavio sam računar bez nadzora na petnaestak minuta, izašao sam napolje. Fejsbuk profil je ostao otvoren. Kada sam se vratio kući, odmah sa vrata, otac je počeo da me udara i psuje. Udarci su trajali nekoliko minuta, a psihičko maltretiranje narednih nekoliko dana, što je na kraju rezultiralo izbacivanjem iz stana. Da sam se ja pitao, ne bih rekao da sam gej u nekom narednom periodu jer nisam bio spreman, hteo sam da sačekam da postanem ‘svoj čovek’, a plašio sam se i odbacivanja”, kaže on u razgovoru za „Autonomiju”.

Stav našeg sagovornika, odnosno odluka da malo sačeka kako bi porodici i prijateljima rekao da nije hetereseksualne orijentacije – ne treba da čudi. Ne postoje tačni podaci o tome koliko građana Srbije pripada LGBT populaciji, ali istraživanja koje su sprovele pojedine agencije pokazuju da, bez obzira na to koliko ih ima, oni nisu poželjni, čak ni kao komšije. Trećina punoletnih ispitanika u Srbiji ne želi da im komšija bude gej, a polovina ne bi htela geja za prijatelja, pokazalo je istraživanje Stratedžik marketinga iz juna ove godine. Svetlana Logar iz ove agencije rekla je da je istraživanje pokazalo da „vladaju predrasude i netolerancija jer 62 posto ispitanika smatra da država ne bi trebalo da štiti prava LGBT populacije, a 28 procenata smatra da su oni bolesne osobe”.

Mama, tata, ja sam gej!

Mnogi mladi ljudi često osećaju tremu kada roditeljima treba da predstave devojku ili dečka, čak i ako su heteroseksualne orijentacije. Međutim, koliko je teško reći da ste devojka a imate devojku, ili da ste momak – a imate momka, kada živimo u sredini gde zbog ljubavi možete da ostanete bez porodice.

Mladić čiji smo deo priče čuli kaže da je, pored nasilja koje je doživeo, ostao i bez krova nad glavom. „Reakcija mojih roditelja bila je prilično teška. Doživeo sam da me otac sa jednim rancem stvari izbaci iz stana u 23 sata, bez dinara, a svemu tome prethodilo je i fizičko i višednevno psihičko nasilje. Interesantno je da ljudi, od kojih sam očekivao pomoć i podršku, nisu bili tu za mene, dok sam od ljudi koji prema meni nisu imali nikakvu obavezu dobio pomoć i podršku, uključujući smeštaj i hranu.”

Boban Stojanović, koji je javnosti poznat kao predsednik „Kvirija centra“ i član Organizacionog odbora Nedelje ponosa, kaže da je reakcija njegove porodice takođe bila burna.

„Roditelji su saznali za moju orijentaciju kada su me videli u nekom TV prilogu sa Zagreb Prajda 2003. Majka me je tada pozvala, govorila u kontinuitetu 40 minuta i svoj razgovor završila zaključkom da će zbog mene dobiti rak. Nismo govorili dva naredna meseca. Kasnije smo nekoliko puta razgovarali, ali je sve to previše emotivno. Kada sam shvatio da ne postoji razumevanje, odlučio sam da svoje roditelje stavim u situaciju da me nemaju, a da sam tu pored njih. Stvari su počele da se menjaju, i nadam se da ću uskoro videti svoju majku posle skoro sedam godina.“

Zakon i praksa

U godišnjem izveštaju Gej strejt alijanse o stanju ljudskih prava lezbejki, gejeva, biseksualnih i transrodnih (LGBT) osoba u Srbiji, navodi se da antidiskriminativne odredbe i one koje uključuju seksualnu orijentaciju i/ili rodni identitet u ovom trenutku postoje u sledećim pravnim aktima: Ustav Republike Srbije, Krivični zakonik Republike Srbije, Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o radu, Zakon o visokom obrazovanju, Zakon o radiodifuziji, Zakon o javnom informisanju, Zakon o mladima i Zakon o zdravstvenom osiguranju.
Iako Srbija u velikoj meri ima adekvatan pravni okvir za borbu protiv nasilja i diskriminacije, problemi sa njegovom implementacijom su i dalje uočljivi, navedeno je u izveštaju.
Velika pažnja javnosti bila je usmerena na LGBT populaciju tokom septembra i oktobra, uoči održavanja Parade ponosa. U medijima su se oglašavali oni koji tu manfestaciju podržavaju, oni koji je ne podržavaju, oni koji smatraju da je „gej ok” i oni koji misle da baš i nije.
Željko Stanetić, direktor Vojvođanskog gradjanskog centra kaže da Zakon o zabrani diskriminacije pruža pravni okvir onima kojima su prava ugrožena i da je dobro što ga Srbija napokon ima. „Ono što sada treba obezbediti jeste jasno sprovođenje zakona, kroz koje bi se ogledao odgovoran odnos države prema svim građanima.” Ipak, napominje da je mnogo važnije da ljudska prava svi moramo da razumemo kao zajednička i veruje da jednostavno mora doći trenutak kada će među građanima sazreti svest o tome.
„Ukoliko želimo da imamo razvijeno građansko društvo, utemeljeno na poštovanju sloboda i jednakosti, ne možemo govoriti o pravom vremenu. Svakoj osobi je njegov lični problem dovoljno konkretan jer mu utiče na život, valjalo bi da se svi bar na pet minuta postavimo u situaciju onog čija su prava ugrožena i shvatićemo to”, ističe Stanetić.

Situacija nije bila laka ni za Miloša Perišića, dvadesetšestogišnjeg studenta.

„Moja majka tek danas to polako prihvata kao činjenicu. Dugo je želela da veruje da je to samo faza i stvar promenjlive prirode. Tata je barem prvi shvatio, nakon naših dugih razgovora, da to nije nešto što ja mogu da biram i uključim/isključim kako mi se ćefne. On je shvatio da drug s kojim se ja družim nije samo drug. Prvo mi je rekao da nikad više ne sme da nam dođe u kuću i da ćemo ovih dana pričati. Kad mi je to rekao, osećao sam se kao kriminalac. A onda, pošto mnogo dana nije imao hrabrosti da priča o tome, jer ga je to nesumnjivo užasno pogodilo, sve je eskaliralo u jednu groznu svađu sa puno vikanja i žuči.”

Miloš kaže da je tek to bila prava i iskrena reakcija. „Nijedan otac neće voleti da čuje da mu je sin ‘peder’. Ja skroz mogu da ih razumem, ali se nadam da će svaki otac kao moj postati u jednom momentu racionalan i prihvatiti to, prihvatiti život kakav jeste. Brat ima najveći problem s tim, ali i pored svega toga ja imam funkcionalan odnos sa svojom porodicom, jer nažalost problem mogu da imaju sada samo oni, a ne ja. Ja sam se već dovoljno izmučio oko toga u svojoj prvoj mladosti koja je prošla pod teretom velike senke mog ‘neprihvatljivog’ seksualnog identiteta.”

Kada porodica odreaguje burno, nameće se pitanje kako će reagovati prijatelji i drugi ljudi iz okruženja. Naš anonimni sagovornik kaže da je nakon razgovora sa najboljim drugom saznao da on to ne podržava.

“Rekao mi je da mu je ok da i dalje pije kafu samnom, ali da ne želi da mu ikada spomenem svog dečka, niti da ga ikada upoznam sa njim, jer on to ne želi da vidi.” Nakon, neprijatnih iskustava u porodici, podeljenih reakcija dotadašnjih prijatelja, ovaj momak ne govori svima o svojoj orijenataciji i kaže da veliki broj njegovih poznanika i dalje ne zna da je gej.

Boban Stojanović kaže da mu oni koji su ga ostavili samo zato što je gej nisu prijatelji. „ Šira porodica takođe. Porodica je ona zajednica gde si prihvaćen i poštovan, tako da ne brinem mnogo oko toga, postoji veliki broj ljudi koji me poštuje i koje poštujem i to je lepo osećanje.“

Nasilje nad LGBT populacijom neprestano raste

Iako naši sagovornici mogu da se izbore sa tim da li ih neko voli ili ne, teško da mogu da se pomire sa činjenicom da im je često ugrožena bezbednost, da su izloženi pogrdnim nazivima, svakodnevnim verbalnim napadima koje im upućuje osobe koje ih i ne poznaju, a sve češče i fizičkom nasilju. Fizičko nasilje nad pripadnicima LGBT populacije u Srbiji je u porastu, pa je broj prijavljenih slučajeva tokom 2011. bio za 30 odsto veći nego godinu dana ranije, navodeno je u godišnjem izveštaju Gej strejt alijanse.

Potrebna široka podrška

Stanetić kaže da je process prihvatanja LGBT osoba jedan dugotrajan ali ovoj zemlji jako potreban proces. „Po mom mišljenju, ključ je u zajedničkom delovanju različitih struktura društva. Različite nevladine organizacije, mediji, intelektualci moraju izaći iz striktno svojih stručnih ili interesnih krugova i dati jedni drugima podršku za ono što se tiče svih nas. Država u celom procesu mora pokazati veliku odgovornost i prvenstveno biti partner u izgradnji kulture poštovanja ljudskih prava.”
Boban Stojanović takođe napominje da je potrebna velika podrška svih struktura i građana u zemlji. „Sa političkog aspekta neophodno je da država i njene institucije zauzmu jasan stav prema LGBT zajednici, da se ne stide da nas podrže i da njihova podrška ne bude samo deklarativna. Videli smo da deklarativne podrške nema ništa i da to ne menja stvar. Političari, ministri i svi drugi moraju da se pojavljuju sa nama, da izgovaraju jasne i arkulisane vrednosne rečenice. Tek kada oni zauzmu stav, promena koja treba da dođe sa njihove strane biće moguća.“

Kada smo pitali Bobana Stojanovića da li je i on bio izložen nekom vidu nasilja odgovorio je „naravno”, kao da se to podrazumeva i da ne može drugačije.

„Dešavale su se razne stvari: gađali su me grudvama i ciglom, bacali kamen na prozor, bacali petarde u dvorištu, lepili anti-gej nalepnice, crtali grafite Radovana Karadžića ispred ulaza u zgradu, cepali košulje koje su se sušile na žici. Iako je to veoma neugodno, ne dozvoljavam da me savlada strah, to je loše.“.

Boban napominje da je to normalan sled toga što je u javnosti „ vidljiv“, ali i kaže da zna da bi se mnogi hranili njegovim strahom da živi skriven. „Onog trenutka kada se izađe, kada se ne skrivaš od ljudi, onda je sve mnogo bolje i lakše. Da, biće onog koji će da dobaci, ali i i dvoje onih koji će pružiti ruku prijateljstva. Nikada ne bih menjao sebe niti svoj život, uvek bih bio ponovo gej. Kada si drugačiji, shvatiš šta je u životu zaista važno!“

Nije sve tako crno, sivo je

LGBT zajednica u Srbiji je u nastajanju, napominje Boban Stojanović, i kaže da je primetno da sve veći broj mladih ljudi ulazi u neki javni život.
„Tokom ovogodišnje Nedelje ponosa na sve kulturne događaje dolazila je gomila ljudi koje niko od nas nije poznavao. Polako, korak po korak, i zajednica će biti sve jača i vidljivija. Duboko verujem da će za pet godina Beograd biti dobro mesto za gej ljude, a Srbija mnogo bolja nego danas.“

Miloš Perišić ističe da takođe bio fizički napadnut i da su fizičku agresiju prema njemu pokazale osobe koje on nije poznavao, i nikada ranije nije čak ni sreo.

„Prošle zime bio sam napadnut dva puta. Jednom u centru grada, a jednom u kraju gde živim. Tad sam imao dužu kosu, ofarbanu u plavu i očigledno je to homofobima bio signal da sam gej.. On je mene nazvao pederom na izlasku iz pekare u samom centru oko 2 ujutru. Kad sam mu uzvratio na tu uvredu, počeo je da me udara, ja sam se branio, ali je i njegov drug prileteo da me bije. Posle me je još jednom napao i udario, unosio se u lice i pretio. Prvi slučaj sam prijavio policiji i policajci su razgovarali sa mnom i sa momkom koji me je napao. Posle je sve to negirao pred policijom i pravio se da me prvi put vidi u životu. Drugi put su me na putu do kuće petorica klinaca u kapuljačama sasvim iznenada napali. Kad sam počeo da vičem u pomoć, razbežali su se a ja sam srećom ostao bez opasnih povreda”.

Miloš kaže da je naučio koliko je opasno iskakati po bilo kom osnovu. “Slične stvari su se dešavale i mojim stejt drugovima i poznanicima. Jedan je bio napadnut zbog crvenih pantalona, a jednog poznanika, dečka moje koleginice, gađali su konzervom u glavu ‘u po bela dana’ ispred Arene samo zato što im se učinilo da je gej.”

Branislava Lovre (Autonomija)

Tekst „Šta sve možeš u Srbiji kada si gej“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.