Četrnaesti je februar, dan je zaljubljenih ili –kako vam drago – dan svetog Trifuna, dan vinogradara. Kome je ljubav smisao života – uprkos ovih ili onih životnih iskušenja i sumornih dana, čemu se ne može izbeći – i ko znalački uživa u vinu, ovaj dan makar simbolički obeležava s pozitivnim osećanjem prema oba značenja.

Osim toga, osećanja govore da je ovaj dan prelomnica zime. Kratki zimski dani vidno su duži – iako je kalendarski do proleća još dosta dana i mogućih pravih zimskih iskušenja – sluti se da je proleće blizu, takoreći iza ćoška.

Gde ima prikladnijeg mesta od pitoresknih Sremskih Karlovaca da se obeleže ljubav i vino – ta dionizijska znamenja – i da se sluti proleće, da se barem na kratko zaborave iskušenja u kojima živimo.

Neko će reći da ni Karlovci – koji su u vremenu posvemašnih duhovnih i urbanističkih devastacija koliko-taliko sačuvali svoje prelepo barokno nasleđe – nisu više ono što su bili.

Ne cepidlačeći na današnji dan puno oko naše sveprisutne nebrige koja je nažalost vidljiva i u Karlovcima, mora se reći da je – toplo obučen u prohladnom danu – bilo prijatno popiti čašu autohtonog karlovačkog belog vina u jednoj od bašti u centru Karlovaca.

Uz vino se neminovno vraća sećanje na davne karlovačke dane, na mladost, ljubavi i ludosti – one razdragane đačke, bezbrižne i pune životne radosti dane, one brankoradičevićevske.

A uz setu koja dolazi sa godinama, može li se zaobići Turgenjev:

Vesele godine,
Sretni dani –
Kao proljetne vode
Prohujaše oni!

Pavle Radić (Autonomija)