Ana Brnabić. Ime i prezime političkog besmisla i besmislenosti politike u Srbiji. Pošto je na javnu pozornicu stupila kao naturščik kojem je u politikantskom, šalabajzerski sprovedenom „kastingu“ dodeljena (makar formacijski) glavna uloga, počela je na brzinu da „smišlja znanje“ o svemu njoj dotadašnjoj nepoznatom i stranom, a bitnom za političku karijeru i funkciju na kojoj se, ni kriva ni dužna, našla. Istovremeno, instinktivno je počela da pabirči budalaštine iz arsenala srpske sokačke nacional-šovenske ideologije i kafanske političke nekulture. Od neke vrlo daleke prefiguracije onoga što se u ozbiljnom političkom ozračju zove tehnokratom, koji je lišen političke afilijacije i imun na ideologiju, Brnabić je postala neki pokušaj „trudi se“ članice Kola srpskih sestara, infantilno lišena osećaja za taktično razlikovanje između onoga što se zapravo misli, ali se ne govori i onoga što se govori iako se stvarno ne misli, što je česta pojava u slučajevima kada ni takta ni mišljenja zapravo ni nema. Sve je to kod Ane Brnabić pomešano u jednu vrišteću neuverljivost.

Omražena od šovinističke balafurdije manje-više zbog onoga što je u njenoj ličnosti ljudsko i ranjivo, a tome uprkos prihvaćena od svojih sustrančara zahvaljujući naređenom odstupanju od istog takvog balafurdijskog primitivizma, Brnabić se ubrzano nacionalizovala, postajući agresivni dokazivač svoje nacionalne ispravnosti. Iako tim nezgrapnim igrokazom, doduše, ništa nije dobijeno na uverljivosti, makar su mantre koje izgovara poput nekog napamet naučenog teksta, čiji sadržaj zapravo ne razume, nacionalno pravoverne.

U tu vrstu premijerkinih izleta u imanje političkih stavova spada i nedavna izjava da su kosovski lideri „direktno iz te šume… izašli i postali lideri političkih elita u Prištini“. Preterana samouverenost i oštrina u izražavanju „stava“, svojstvena svakom poznouku koji želi ostaviti utisak na publiku kojoj se obraća, problematični su u svakoj od mogućih posledica. Takva neodmerenost narušava ugled funkcije, ne doprinosi smirivanju uzburkanih odnosa, služi isključivo samopromociji premijerke kao „čelične ledi“ srpskog nacionalizma i uopšte govoreći ne može proizvesti baš nikakav pozitivan efekat u onoj sferi gde je takav efekat najpotrebniji – a to su srpsko-albanski odnosi.

Ali šta je u ovoj izjavi i istorijski relevantno? Iako je premijerka očito mislila na gerilski karakter OVK, postoje jaki razlozi zašto bi baš svako ko se nađe na čelu vlade Srbije naročito morao da vodi računa o tome kako kvalifikuje stvari. Naime, jedan drugi (u to vreme već bivši) predsednik vlade Srbije, Vladan Đorđević, pisao[1] je svojevremeno (1913. godine) ni manje ni više nego o „repatim Arnautima“ to jest da u „hiljadama godina, u kojima se ljudski rep sve manje upotrebljavao, taj organ čovečjeg tela sve je više kržljavio, dok se najzad u istorijsko doba nije sveo na ono nekoliko koštica u trtici. Jedino među Arnautima izgleda kao da je i u XIX veku živeo još po koji repat čovek“. Iako je ove svoje tvrdnje preuzeo iz jednog austrijskog izvora, Đorđević je, u specifičnom kontekstu, braneći „srpske državne interese“ protiv stvaranja albanske države, te tvrdnje koristio kao diskvalifikujuće za Albance. To je opskurni rasistički sadržaj koji premijerki u njenoj recentnoj zainteresovanosti za važna i teška pitanja, očito, nije poznat. Doduše, i da jeste, nema garancije da bi postupila drugačije. Ali, ako taj sadržaj nije poznat premijerki vlade Srbije, nesumnjivo je deo korpusa znanja bezmalo svakog obaveštenijeg Albanca, pa se nije čuditi zašto su kosovski političari rešili da poentiraju nategnutim zazivanjem rasističkih implikacija premijerkine izjave.

Istorijska iskustva stvaraju određenu obavezu, nameću kontekstualno uslovljene obzire i zahtevaju vrlo osetljiv politički nerv. Da – to je ta omražena politička korektnost bez koje politika može delovati zanimljivije onoliko koliko se na bunjištu može naći zanimljivijeg sadržaja nego u nekom sterilnom prostoru. Ali šta je korist od te zanimljivosti? Govoreći o važnosti leksike, koliko je samo besmisleno i pogrešno kada se – u kontekstu u kojem se raspravlja o rešavanju nacionalnih konflikata praćenih teškim zločinima – govori o „konačnom rešenju“ problema, što često čine ovdašnji političari kada je reč o Kosovu. Sličnu negativnu asocijaciju je svojom izjavom prouzrokovala premijerka Ana Brnabić, čija se kolosalna politička netaktičnost zaista može kvalifikovati kao – šumska.

(Peščanik, Foto: N1)

[1] Pogledajte i knjigu Olivere Milosavljević U tradiciji nacionalizma – ili stereotipi srpskih intelektualaca XX veka o „nama“ i „drugima“, str. 229, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002 (prim. ur.).