Dok Aleksandar Vučić, predsednik Srpske napredne stranke, jedan od najgorih ministara informisanja u istoriji savremene evropske civilizacije i autor rečenice: “Kad tad osvetiću se Slavku Ćuruviji za laži iznete o meni!“ drži predavanje o slobodi medija u Davosu, u Srbiji se bliži kraj njegove strahovlade.

Daleko su Švajcarski Alpi od brdovitog Balkana, možda se na evropskom dvoru ne čuju povici iz desetina hiljada grla sa Terazija, ali se odlično čuju u dvorovima na Andrićevom vencu. Baš kao i u dvorcu u Jajincima i na Dedinju.

Talas narodnog nezadovoljstva prelio se na ulice i preplavio Srbiju. Nema više tih naprednih eskadrona huligana i kriminalaca koji mogu uplašiti slobodnu i prkosnu Srbiju, zaludan je trud tabloidnih poslenika koji produktima pljuvačnih žlezda pokušavaju da ugase baklju slobode upaljenu u Kruševcu, posle pokušaja ubistva Borka Stefanovića. Nema više u naprednoj prodavnici iluzija artikla koji nije već iskorišćen za napredne trikove kako bi se lakše prodala magla. Siti svega i svačega iz napredne kuhinje, a gladni pravde, slobode i hleba, nezadovoljni građani izašli su na ulice i trgove da odbrane svoje dostojanstvo. Građani Srbije više ne žele da žive u faveli Srbija u kojoj se kriminalci hapse pred dolazak Putina, a onda se posle samo par dana iz zatvora upućuju na nove poslove po zadatku vlasti. Zaludne su pretnje naprednih vedeta da će se obračunati sa organizovanim kriminalom i korupcijom. Znaju građani da naša vlast to radi zato što ne trpi konkurenciju, a ne zato što joj je to programsko načelo.

Priterani u ćorsokak prepunih bulevara i trgova kojima se ori “Živeti slobodno“, vlastodršci su se prisetili da bi mogli na izbore. Uveliko se licitira datumom, terminima, partijska glasila, stranački bilteni i tabloidi prepuni su naručenih analiza rejtinga, startovana je napredna mašinerija za krađu izbora, spremna je pozornica za još jednu farsu u koju su naprednjaci pretvorili praznik demokratije. Samo ovog puta naši vlastodršci su se preračunali. Opozicione stranke okupljene oko Saveza za Srbiju, ne žele da budu statisti u toj predstavi. Nijedna ozbiljna stranka neće izaći na te i takve izbore, niti će Aleksandru Vučiću dati legitimitet za njihovo održavanje.

Poslednji parlamentarni izbori održani su 2016. godine. To su bili treći parlamentarni izbori za četiri godine i drugi u nizu koji su raspisani pre isteka mandata Narodne skupštine, što prema izveštaju OEBS-a nije u skladu sa Kodeksom Venecijanske komisije Saveta Evrope o dobroj praksi u oblasti izbora. Posmatrači OEBS-a utvrdili su brojne prekršaje i zloupotrebe od strane naprednih vlastodržaca. Na te izbore, održane u atmosferi straha i nasilja, uz obilje neregularnosti i kršenje izbornih zakona i procedure izašlo je 56,07 % građana Srbije. Opozicione stranke osvojile su preko 22% podrške. Pored njih, značajan procenat osvojili su i oni lideri koji danas predstavljaju štaku Aleksandru Vučiću na koju se oslanja posustali i posrnuli režim strahovlade balkanskog diktatora.

Posle skandala u koji je pretvoren izborni proces u Lučanima, koji je samo vrhunac izbornog beščašća i nasilja u režiji Srpske nasilne stranke, skraćeno SNS, odluka o bojkotu takvih izbora je jedini mogući put za opoziciju. Takođe, to s pravom očekuju i građani Srbije koji su izašli na ulice i trgove. Nema izbora bez ravnopravnih izbornih uslova koji podrazumevaju jednaku medijsku zastupljenost, uređen birački spisak, osustvo bilo kakvog pritiska na zaposlene u javnom sektoru, mogućnost kritičkog i analitičkog izveštavanja o toku izbornog procesa. S obzirom da je Srbija svetlosnim godinama udaljena od mogućnosti da stvori ovakve izborne uslove, vlastodršci mogu izaći na tu utakmicu premeravajući svoj rejting sami sa sobom i svojim satelitima, uz realnu mogućnost da ne ostvare izlaznost ni od 40 odsto. Opozicija, ona prava koja se suprotstavlja ovoj vlasti i njihovom poimanju vršenja iste, na dan izbora će biti uz građane. Na ulicama i trgovima.

U ovakvoj atmosferi, ne samo da je nesvrsishodno svako učešće opozicije na izborima. Bespotreban je i kontraproduktivan i dalji opstanak u Narodnoj skupštini koja to odavno više nije, kao i u pokrajinskoj, u svim gradskim i opštinskim čiji rad je obesmišljen osionom bahatošću Srpske nasilne stranke, skraćeno SNS. S obzirom da se glas opozicije u tim institucijama više ne čuje, čuće se još jače na trgovima i ulicama gde ovoga trenutka stanuju sloboda i demokratija.

Oni koji hoće na izbore, neka na njih i izađu. Neka najvažnija sudbinska pitanja pokušaju da reše sa podrškom manjom od 40% izašlih birača. Vlast koja umesto da neguje dijalog sa opozicijom, da kroz konstruktivan razgovor traga za rešenjima, opredelila se da opoziciju ali i građane koji teže nekom drugom sistemu pravih vrednosti, okarakteriše kao ološe, izdajnike, hulje i siledžije. Onda tu više nema mesta za dijalog, tad ostaje samo jedan zahtev sročen u četiri reči:

“ON mora da ode!“

P.S. Tužna je zemlja u kojoj kad kažemo ON, svi znamo na koga se misli. ON, koji je u svemu bio prvi, prvorođeni sin, prvi u šahu, prvi na fakultetu, prvi na poslu, ako ovako nastavi biće i prvooptuženi na kraju priče.

Autor je član Demokratske stranke

(Danas)