Najbolja vlast od dolaska Južnih Slovena na Balkan, po mišljenju uzurpatora iste, proslavila je prvi rođendan napredne vlade, šestu godinu zaredom.

Proslava je upriličena radno kako i priliči naprednim pregaocima, između ostalog i otvaranjem kapija novog zatvora u Pančevu. To je svakako najbolji potez ove vlade. Jer jedino dobro za građane Srbije što može otvoriti ova vlast jeste kada sadašnji vlastodršci otvore vrata zatvora, a zatim ih za njima zatvorski čuvari čvrsto zatvore i povuku rezu. A zašto bi napredni trudbenici i otvarali vrtiće, škole i fakultete. Jer najbolji studenti u istoriji fakultetskog obrazovanja u galaksiji, po silasku s vlasti sigurno se neće posvetiti sopstvenom obrazovanju. S tim su na vreme završili. Mada komunisti, pa i sam Broz na koga bi vlastodršci očajnički želeli da liče, nekada davno su tvrdili da su zatvori njihovi univerziteti. Zato će izgleda mnogi po silasku sa vlasti na postdiplomske studije. Kad su onako lepo diplomirali, red je sad da se i magistrira, pa i doktorira. A gde ćeš bolje društvo za učenje, nego kad ti je cimer doktor nauka koji je doktorirao za jednu noć. Kao da ga je lično On obučavao da čita.

Praznično raspoloženje obuzelo je čitavu zemlju. Sa železničke stanice tim povodom krenuo je freskopisani voz ka Budimpešti, prugom kojom od 2016. vozovi jurcaju 200 kilometara na sat. Dok se lokomotiva polako zalaufava ne bi li dostigla 46 kilometara na sat, razdragani stanari svih kula Beograda na vodi, ushićeno mašu iz oba od dve hiljade završenih i useljenih stanova čiji je završetak najavljen još 2016, kada se slavio prvi rođendan napredne vlade po četvrti put. Putnici otpozdravljaju iz vagona sa prikazima najlepših fruškogorskih manastira, prisećajući se nostalgično kako onaj prethodni freskopisani voz sa kosovskometohijskim manastirima ni do Raške nije mogao da stigne, uz put se prepirući da li je ta kompozicija osmišljena u slavu četvrte ili pete proslave prvog rođendana vlade.

Pored stanara beogradskih kula, mahanju putnicima iz voza se pridružuje i čudna skupina ljudi iz pravca železničke stanice Prokop. Neki od prisutnih drže i transparente na kojima pišu jasne poruke podrške ovoj vladi, tipa Vadite nas odavde, Gde je izlaz, Zovite spasioce iz Tajlanda, Gde je Supermen iz Feketića. Nebo paraju vatromet i signalne rakete, dok mašu i pripadnici Gorske službe spasavanja, ronioci, žandarmerija i ostali koji već mesecima tragaju za nestalima u predelu Prokopa.

Povodom šeste proslave prvog rođendana napredne vlade, svečano je i u Predsedništvu Srbije. On čita Ustav i na svakih deset sekundi okreće novu stranicu, dok mu Krle liže prst kojim nervozno lista ukoričenu knjigu, a Vulin broji: 581, 582, 583, bravo, šefe, izdrži, 584, 585, 586, sporije malo čitajte, molim vas, ne mogu tako brzo da brojim, 587… A Ustav ko Ustav, sa sve Preambulom jedva da je stao na 134 strane. Radost je obuzela i one koji su obrazovali i vaspitavali Spasitelja Izabranog naroda. Pljušte podsećanja na vanserijsko znanje iz Ustavnog prava na studijama, tu je i razredni starešina da se priseti kako je na nemoj karti još u sedmom razredu nepogrešivo ucrtao Karlobag i Ogulin, pamti usplahirena vaspitačica da je u vrtiću imao najveću nošu.

U hodniku na Andrićevom vencu, na kanabeu vrpolji se drug Ivica, dok pogleduje na ručni sat u obliku banane, dobijen povodom desete godišnjice kako se od zaboravljenog Slobinog portparola, uzneo do ministarskih visina. Sekretarica ga umilnim glasom smiruje:

„Ne brinite, sad će šef, on nikada ne kasni, u koliko beše imate zakazano, u 14 časova. Ništa ne brinite 14 sati je kada on dođe, evo završava, samo da se Vulin ne zabroji, šta kaže vaš časovnik u obliku banane, koliko je sati?“

„Ah, koga on otkuca, njemu je odzvonilo, pustite to vreme, relativna je to stvar, vidite kako ove godišnjice proleću, kao juče da je bilo kad sam pre deset godina seo na ovaj kanabe a Boris me pita jel ti, Ivice, teže bez vlasti ili bez koferčeta…“

Radost zbog prvog rođendana šestogodišnje vlasti preliva se i na ulice, među običan narod. Svi koji su uspešno preživeli šestu godišnjicu napredne vlasti, čestitaju jedni drugima, dok se sa hrpe kamenja, šuta i cigle u Kragujevcu, tamo gde je nekada bila kuća u kojoj je živeo Đura Jakšić kroz dubok uzdah razaznaju stihovi:

I ovaj kamen zemlje Srbije,

Što preteć suncu dere kroz oblak,

Sumornog čela mračnim borama

O vekovečnosti priča dalekoj…

Autor je član DS

(Danas)