Srbija je u poslednjih deset godina iz budžeta isplatila oko milijardu evra za kazne i penale, što je dva i po puta više od ukupnog troška gradnje četiri klinička centra i više od gradnje južnog i istočnog kraka Koridora 10, zaključak je današnjeg foruma „Zašto država gubi sporove pred međunarodnim arbitražama“.

Kako je istaknuto na skupu, samo ove godine na kazne i penale u budžetu Srbije je predviđeno 280 miliona evra.

Specijalni savetnik Fiskalnog saveta Marko Milanović istakao je da je budžetska dokumentacija po pitanju novca koji odlazi na arbitraže ostala nedorečena i da gubici od arbitraže danas iznose grubo 200 miliona evra godišnje, a da su 2010. godine iznosili od 30 do 40 milona evra.

„Kada sumiramo ukupan iznos, to je za 10 godina, cifra od milijardu evra. To nije trošak zbog koga će kolabirati budžet, ali je to značajna suma, jer je to na primer novac za izgradnju južnog ili istočnog kraka Koridora 10 ili dvostruko veći za izgradnju četiri Klinička centra, a to je i nešto više od novca za modernizaciju pruge Beograd- Novi Sad“, rekao je Milanović.

Potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije Srbije Miroslav Milićević naveo je da je problem privatizacije i korupcije jako rano uočen, kao i da postoji veliki broj nedorečenih zakona po ovom pitanju.

On je podsetio da je 2006. godine u Srbiji donet Zakon o arbitraži i da „država mora da insistira da se što više arbitraža radi u Srbij“, kao i da je „naša arbitraža sasvim dobro funkcionisala“, te da je jedna od prednosti arbitraže u Srbiji da se u periodu od šest meseci mogu rešiti problemi.

Takođe je rekao da su troškovi arbitraže mnogo manji u Srbiji i da se proces ne može odugovlačiti, naglasivši da je arbitraža jednostepeni postupak i da ona u Srbiji ima snagu izvršne sudske vlasti.

Istovremeno, ukazao je da je veliko pitanje ko predlaže arbitre i kako dolazi do njihovog izbora, kao i da Srbija mora imati zakone i predradnje za arbitražu, ljude koji dobro poznaju sam proces, odnosno šta treba učiniti ukoliko ona bude odbijena i znati gde su potencijalno koruptivne odredbe.

„Mi moramo da preduhitrimo situaciju, da u privatizaciji imamo međunarodne sporove i gde gubimo mnogo para, ali nije problem ni u tome, već zato što gubimo ugled, dobijamo atribut jednog pravno nesigurnog mesta za investiranje. Kada govorimo da treba birati između strane i domaće arbitraže nije tačno da će neko odustati od investicija u Srbiji zato što ne prihvatamo međunarodnu arbitražu, treba menjati ukupni ambijent u društvu, a ne pokušavati da se to reši na druge načine“, istakao je Milićević.

Advokatica BDK Advokatske kancelarije Tijana Kojović istakla je da postoje dve vrste arbitraže, jedna koja je nastala usled kršenja nekog ugovora i druga investiciona.

Ona je rekla da u Srbiji postoje dve arbitražne institucije, jedna je stalna trgovinska arbitraža pri Privrednoj komori Srbije, a druga Beogradski arbitražni centar i da to su institucije koje administriraju spor, a da spor presuđuju arbitri koji imenuju stranke.
Kojović je rekla da kada su u pitanju ivesticione arbitraže i kada u njoj učestvuje Srbija sa nekom drugom zemljom, da je tada merodavno Međunarodno javno pravo kojim se sudi spor.

„U investicionim arbitražama je problem ponašanja države kao države, ne kao privrednog subjekta već kao regulatornog tela, a u privatizacionim sporovima je država bila dosta trapava jer je privatizacija vanredna stvar, država nije imala mnogo iskustva“, zaključila je Kojović.

Saradnik na Institutu ekonomskih nauka Božo Drašković rekao je da se često ne zna ko su sa naše strane bili analitičari koji su dali podršku arbitraži, kao i da se mogu napraviti problemi kod ugovaranja zbog političko uticaja, neznanja ili loše zakonske regulative.

„Zato mi dobrim delom gubimo ugovaranje iza koga nekad postoji neznanje a nekad i namera“, dodao je Drašković.

On je podsetio na problem koji je nastao sa kompanijom Rio Tinto, kojoj je prema njegovim rečima, dato pravo da po Zakonu o rudarstvu vrši eksproprijaciju zemljišta, kao i da je u ovom slučaju ekstremno visok ekonomski interes.

Naglasio je da će pretnja odštetnim zakonom biti pretnja političkim elitama „da kažu mi moramo sa njima da potpišemo ugovor jer ćemo imati velike gubitke“.

Programski direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić izjavio je da će advokati kompanije Rio Tinto imati olakšan posao zbog izjava najviših zvaničnika države „koje su direktno išle ka tome da se odluka donosi iz čisto političkog razloga i jasno ukazali da se propisi i dozvole ne menjaju iz nekog objektivnog razloga“.

On je napomenuo i da su prema poslednjim izmenama Zakona o pristupu informacija od javnog značaja eksplicitno pomenuta mogućnost da se neke informacije uskrate jer se tiču arbitražnih sporova, kao i da je potrebno mnogo više transparentnosti prilikom zaključenja ugovora, zbog državnih poslova u javnom interesu.

Podsetio je na pitanje Železare u Smederevu, da za taj ugovor nisu dobijene nikakve informacije ni nakon nekoliko godina „čak ni nakon trenutka kada su predstavnici države javno označile predstavnike druge strane kao prevarante i kada je ugovor raskinut“.

Neki od predloga učesnika foruma su da se uvede odgovornost u sklapanju ugovora, da se pri sklapanju posova odredi da li postoje neke druge namere, budžetski bolji i konkretniji prikaz kada su u pitanju javni interesi, formiranje stručnih timova kada su u pitanju javni interesi i na kraju da se utvrdi odgovornost pojedinaca i tela za loše odluke.

Forum je organizovala Biznis info grupa (Business Info Group) uz podršku Nacionalnog fonda za demokratiju (National Endowment for Democracy).

(Beta, foto: Pixabay)