„Rat u Ukrajini probudio je revanšistička raspoloženja na samo u Srbiji, već i u svim republikama gde je postojala i krajem 90-tih bila poražena velikorpska ideja, a to je BiH, Crna Gora i Kosovo. Velikosrpska ideja je još pre agresije na Ukrajinu kroz rusko moderiranje postala ideja ’srpsko-ruskog sveta’“, kaže za Autonomiju politikolog Boris Varga.

Ruska agresija na Ukrajinu u značajnoj meri odražava se na aktuelnu politiku Republike Srbije, a posledice toga osećaju se kako na unutrašnjem planu kroz jačanje desničarskih organizacija i proruskih politčkih aktera, tako i na spoljnom jer je suprotstvaljena stavovima EU. Srbija je, naime, jedna od retkih evropskih zemalja koja nije uvela sankcije Rusiji koje EU sprovodi od početka agresije.

Pored toga, ekstremistički, nacionalistički, odnosno proruski narativi svakodnevna su pojava u medijima bliskim vlasti, a mimo volje Brisela u Srbiji deluju i ruski mediji koji su pod direktnom kontrolom Kremlja. Ti mediji, kao i većina najvećih domaćih medija, zapravo predstavljaju propagandne platforme jer pružaju jednostrane i pristrasne informacije koje podržavaju stavove ruskih zvaničnika vezane za rat u Ukrajini. Na taj način oni oblikuju javno mnjenje u pravcu podrške ruskoj strani, što je inače u direktnoj suprotnosti sa spoljnom politikom Evropske unije koju bi Srbija kao kandidat za članstvo trebalo da sledi.
Takođe, u ukrajinskoj zajednici u Srbiji, koja većinski živi u Vojvodini, takvi propagandistički narativi stvaraju nelagodu i izazivaju osećaj nesigurnosti.

Igranje evrointegracija

Pokušaj balansiranja između Istoka i Zapada politikolog Boris Varga naziva „političkim teatrom“ u kom se Srbija igra evrointegracija.

„Srbija je od početka rata u Ukrajini u svetu primećena kao proputinosvka država i to je jako loša reputacija za evrointegracije. Na zapadu je plasirana slika orgijanja desničara sa ruskim zastavama, Putinovim portretima i simbolom okupacije – slovom ’Z’. Civilizovani svet je bio šokiran, a jasno je bilo da Srbija nije raščistila sa svojom nedavnom prošlošću, sa ratnim zločinima i da nije spremna za članstvo u EU. Ulazak Srbije u NATO smatra se pak nemogućim, a niko više ni ne govori o neminovnoj reformi srpskih tajnih službi, koje su posebna tema i glavobolja. Niz je, dakle, otvorenih pitanja, koji misiju integracije Srbije u EU čine veoma maglovitom. A opet, niko ne želi novu izolaciju Srbije, jer je iskustvo iz 90-tih za sve strane bilo gorko i bolno. To znači, najverovatnije jedno duže vreme turski model evropskih integracija – svatovi su tu, ali nema venčanja. Taj model mogao bi da čeka i Ukrajinu, Moldaviju i Gruziju“, smatra Varga.

On veruje da Rusija ne može izazvati rat sličan onome iz ’90-ih na Zapadnom Balkanu, zbog uništenja vojnog potencijala Srbije od strane NATO-a, ali da Moskva i dalje može stvarati prepreke i provocirati krize jer se „srpski svet sam nudi Rusiji, videći u ukrajinskom ratnom modelu potencijalnu priliku i osvetu za prethodno izgubljene ratove“.

„Obnovljena velikosrpska ideja u Putinovom ratu u Ukrajini vidi model rešenja i za srpsko pitanje“, ukazuje sagovornik Autonomije.

Mediji na usluzi Rusiji, ukrajinska zajednica u Srbiji nevidljiva

Sličnog mišljenja je i potpredsednik Evropskog kongresa Ukrajinaca Miroslav Hočak, koji ocenjuje da kod nas nije moguće formirati objektivno mišljenje na osnovu medijskih prikaza, već samo iskvarenu sliku, „jer se dominantni sadržaji baziraju na stereotipima i ruskoj propagandi“.

„Javno mnjenje se kod nas formira na osnovu ruske propagande. Nema potrebe pričati o nečem više kada imamo Russia today i Sputnjik u Srbiji, a da ne govorimo šta se prikazuje na Happy televiziji – tipičan primer propagande na usluzi Rusiji. Takva nam je i vladavina. Navodno se podržava ukrajinski integritet i glasa u Ujedinjenim nacijama kao da se podržava Ukrajina, ali sam siguran da kada bi iste te političare privatno nešto pitali, odgovorili bi potajno da podržavaju Rusiju“, kaže Hočak za naš portal.

Kroz tendenciju promovisanja proruskih narativa stvara se atmosfera koja može biti neprijateljska prema pojedincima ili grupama sa drugačijim stajalištima. To direktno utiče na ukrajinsku zajednicu u Srbiji, koja izbegava istupanje i javno izražavanje svojih stavova iz straha od potencijalnih oblika pritiska i negativnih reakcija.

Nedostatak adekvatne medijske reprezentacije i prostora za iznošenje njihovih iskustava doprinose osećaju izolacije unutar društva. Ova marginalizacija dodatno produbljuje polarizaciju i sprečava ukrajinsku zajednicu da slobodno deli svoje perspektive, čime se gubi prilika za obogaćivanje šireg društvenog razumevanja ove kompleksne geopolitičke situacije.

Ukrajinska zajednica javnosti u Srbiji nije dovoljno vidljiva, a podrška se oseti jedino u sredinama gde pripadnici ove zajednice u većem broju žive već duži niz godina, napominje Hočak.

„Neizlaženjem u javnost se pripadnici ove zajednice čuvaju. Istina je da nema dovoljno prostora za istupanje u javnost, a i kad ima, uglavnom se pojavljuju pojedinci. Kao pripadnik zajednice trudim se da kad je to moguće budem vidljiv i dam drugačiju, objektivniju sliku o Ukrajincima i da na taj način uputimo molbu za pomoć“, dodaje on.

‘Uvek ima ljudi koji su spremni da pomognu‘

Što se zvanične pomoći tiče, Srbija je izdvojila oko tri miliona evra za pomoć sistemu UN-a za Ukrajinu u Srbiji i prilagodila izbeglički centar za Ukrajince u Vranju. Takođe, pružena je pomoć i u vidu medicinske opreme, odnosno poklonjena su dva vozila hitne pomoći.

Ipak, globalno gledano, Srbija u poređenju sa drugim zemljama nije mnogo pomogla. Najveći deo pomoći koja je ukrajinskom narodu pružena i poslata dostavljena je zahvaljujući aktivizmu ukrajinske zajednice i građana koji su se solidarisali, i u saradnji sa Ambasadom Ukrajine u Srbiji.

Kada je agresija izvršena započeta je i akcija prikupljanja humanitarne pomoći, koja je tada u Ukrajinu otpremljena sa deset kamiona.

Jedno od udruženja koje se istaklo u akciji prikupljanja pomoći je i Ukrajinsko kulturno-umetničko društvo „Kalina“ iz Inđije. Ovo udruženje postoji 18 godina i u periodima krize aktivno prikuplja humanitarnu pomoć i uz saradnju Ambasade Ukrajine u Srbiji šalje pakete u Ukrajinu.

Predsednik UKUD „Kalina“ Petar Zakamarok kaže da, bez obzira što podrška države izostaje, uvek ima ljudi koji su spremni da pomognu.

„Najviše pomoći u vidu hrane, novca, sredstva za ličnu higijenu i drugih potrepština prikupljeno je pomoću društvenih mreža. Ljudi su tako čuli da nameravamo da prikupimo pakete i da ih uz saradnju sa Ambasadom pošaljemo kombijima u Ukrajinu. U periodu početka agresije poslali smo i dva privatna vozila. Sve što je prikupljeno uglavnom su donosili pojedinci, ali firme, organizacije ili veliki lanci supermarketa nisu pomogli…“, navodi Zakamarok za Autonomiju i dodaje da ovakav vid aktivizma nije završen i da će već početkom godine biti organizovano novo prikupljanje pomoći.

Posledice proruskih narativa

Međutim, iako ima pozitivnih primera solidarnosti, sistemska potpora izostaje.

Udruženje „Kalina“ se u proteklom periodu susretalo i sa diskriminacijom od strane lokalnih vlasti u Inđiji, kada za manifestaciju posvećenu ukrajinskoj kulturi „nije bilo slobodnih termina“ u Kulturnom centru.

Na skupu koji je ipak organizovan prisustvovali su i ukrajinski ambasador i počasni konzul, ali lokalni zvaničnici se nisu pojavili iako im je upućen poziv.

Miroslav Hočak smatra da su upravo spoljna politika Srbije i narativi koji dominiraju u javnosti „doprineli“ da priliv ukrajinskih izbeglica bude neznatan, odnosno da im Srbija predstavlja samo usputnu stanicu ka Nemačkoj, Poljskoj, Francuskoj…, ili već nekoj drugoj razvijenijoj zemlji Evrope.

On napominje da ljudi iz Ukrajine koji dolaze u Srbiju ovde uglavnom imaju nekog poznanika, rođaka ili prijatelja, ali i da veliki broj njih ima strah da uopšte dođe upravo zbog proruskih narativa.

Ipak, i pored toga što iz iskustva onih koji su se ovde zadržali može da kaže da su utisci pozitivni, najviše zbog sličnosti srpskog i ukrajinskog mentaliteta, naš sagovornik ističe da doseljenici iz Ukrajine izbegavaju bilo kakvo eksponiranje u zajednici upravo iz straha od dominantnih narativa i iskrivljene slike o samom ratu.

‘Srbija će imati sve manje prostora za balansiranje’

Neusklađivanje spoljne politike Srbije sa spoljnom politikom Evropske unije možda trenutno odgovara vlastima u Srbiji, zaključuje Varga.

Upozorava, ipak, da će, ukoliko Brisel bude insistirao na doslednom sprovođenju evropske politike, pritisci na Beograd rasti, a Srbija će imati sve manje prostora za balansiranje.

„Ukoliko Rusi budu imali vojnog uspeha u Ukrajini, Putin će vršiti pritisak na celu jugoistočnu Evropu, gde je Moskva pre napada na Ukrajinu ultimativno tražila povlačenje NATO-a. Ipak, vladajuća Srpska napredna stranka neće tako lako odustati od zapadne podrške koja Srbiji obezbeđuje makroekonomsku stabilnost“, ukazuje on.

Prema njegovim rečima, predsednik Srbije Aleksandar Vučić pitanje Kosova i odnos prema Rusiji koristi kao paravane za pregovore „toplo-hladno“ sa Zapadom, ali i učvršćivanje autokratije u Srbiji.

„Kad više ne bude ’srpske kolevke’ i ’bratske Rusije’, fokus će se prebaciti na unutrašnja pitanja, institucije, specijalno tužilašto za organizovani kriminal… A naprednjačka vlast će sve učiniti da ’srpska Laura Koveši’ ne bude moguća…“, ocenio je Boris Varga.

Vanja Velisavljev (Autonomija)

Ovaj tekst objavljen je u okviru projekta Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji „Saradnja u regionu Zapadnog Blakna: preduslov za evropsku bezbednost“, a uz finansijsku podršku Evropske unije i Ministarstva spoljnih poslova i međunarodne saradnje Republike Italije.  Za njegov sadržaj isključivo je odgovoran portal „Autonomija“i taj sadržaj nužno ne izražava zvanične stavove Evropske unije i Republike Italije.