Ovog meseca navršava se 29 godina od parafiranja Dejtonskog mirovnog sporazuma kojim je okončan rat na teritoriji Bosne i Hercegovine. Međutim, i dan danas se skoro svi politički akteri u regionu na njega pozivaju, ili ga kritikuju, često radi odbrane svojih interesa.

Nakon što su Sjedinjene Američke Države (SAD) uspele da ubede hrvatsku, srpsku i bošnjačku stranu da pristanu na prekid vatre u ratu koji su vodile u Bosni i Hercegovini, lideri ove tri strane pozvani su 1. novembra 1995. godine u Dejton, u vazuhoplovnu bazu Rajt-Paterson, u kojoj će narednih 20 dana iscrpno pregovarati i odlučivati o ustrojstvu Bosne i Hercegovine.

Pregovorima, koji su za cilj imali okončanje četvoogodišnjeg rata u BiH, posredovao je tim američkih diplomata sastavljen od državnog sekretara SAD Vorena Kristofera, pomoćnika državnog sekretara Ričarda Holbruka i generala Veslija Klarka, a u Holbrukovom timu se nalazio i današnji ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil.

Zaraćene strane predstavljali su dipomatski timovi predvođeni predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem, koji je bio ovlašćeni predstavnik Republike Srpske, predsednikom Bosne i Hercegovine Alijom Izetbegovićem i predsednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom.

Iako je planirano je da pregovori traju 17 dana, prema Holbrukovim rečima, nakon šesnaest dana nije se odmaklo od zaključaka koji su doneti u prvih jedanaest.

Dani pregovora su, prema svedočenju američkih diplomata, ali i predstavnika Srbije, Bosne i Hrvatske, bili iscrpljujući zbog velikog neslaganja među predstavnicima zaraćenih strana.

Konferencija, koja je započela 1. novembra završila se nakon 20 dana pregovora, a za rezultat je imala parafiran sporazum kojim je definisano pravno i teritorijalno uređenje Bosne i Hercegovine, a koji je potpisan iste godine 14. decembra u Parizu.

Time je BiH definisana kao složena država koju čine dva entiteta, Federacija BiH i Republika Srpska (RS), i tri konsitutivna naroda, dok je kao glavni autoritet u tumačenju sporazuma ustanovljena je Kancelarija visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini (OHR).

Od potipisavanja do danas, u par navrata se razgovaralo i o izmeni Dejtonskog sporazuma.

Prvi takav pokušaj predstavlja “Aprilski paket” iz 2006. godine, koji je predložen na inicijativu tadašnjeg visokog predstavnika Kristijana Švarc-Šilinga. Njime je bilo previđeno uvođenje institucije jednog predsednika cele Bosne i Hercegovine koji bi se rotacijski menjao i dva potpredsednika, umesto trenutnog tročlanog Predsedništva. Ipak, ovaj paket nije dobio podršku u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH.

Danas, nakon skoro tri decenije od potpisivanja sporazuma, predstavnici svih potpisanih strana često optužuju jedni druge da podrivaju Dejtonski sporazum dok ističu da se oni jedini bore za očuvanje istog, a kritike se upućuju i samoj međunarodnoj zajednici odnosno Visokom predstavniku.

Tako se od predsednika RS Milorada Dodika često mogu čuti pretnje secesijom tog entiteta zbog nepoštovanja odredbi Dejtonskog sporazuma od strane Federacije BiH, a protekle nedelje je ambasador SAD u BiH, Majkl Marfi kritikovao i predsednika Stranke demokratske akcije i bivšeg člana Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića, tvrdeći da i on podriva Dejtonski sporazum na isti način kao i Dodik.

Zbog konstantnih kritika na račun samog sporazuma ali i međusobnog optuživanja za kršenje istog, postavlja se pitanje, gde se BiH, ali i drugi subjekti mirovnog sporazuma nalaze danas u pogledu poštovanja zaključaka i ciljeva istog.

Sve strane pokušavaju da učine sporazum labavim

Istoričarka Branka Prpa za Danas kaže da je cilj Dejtonskog sporazuma bio očuvanje Bosne i Hercegovine kao istorijskog entiteta, jer ona nije samo posledica Jugoslavije, i njenog raspada.

Govoreći o održivosti sporazuma, naša sagovornica podseća na još jedan pokušaj revizije sporazuma i to od strane garanta u vidu non-papera iz 2021. godine koji se dovodio u vezu sa tadašnjim premijerom Slovenije Janezom Janšom.

Tim dokumentom je navodno predviđeno prekrajanje granica na Zapadnom Balkanu, što je uključivalo pripajanje Republike Srpske Srbiji, a kantona sa većinski hrvatskim stanovništvom Hrvatskoj, dok bi ostatak teritorije ostao u sklopu Bosne i Hercegovine.

Ipak, Prpa ističe da nijedna strana, bilo da se radi o potpisnicima ili garantima sporazuma nije, za ovih 29 godina, bila fokusirana na njegovo očuvanje.

“Sve strane vezane za Dejtonski sporazum su u protekle tri decenije uradile sve što god su mogli da taj sporazum učine labavim i za budućnost neizvesnim”, tvrdi Prpa.

Na pitanje na koji način je Srbija doprinela tom procesu, Prpa kaže da se “trudila iz sve snage”.

“Svi načini su tu, osim direktne konfrontacije. Sve što je moglo da se uradi ispod žita se uradilo”, tvrdi naša sagovornica.

Ipak, ona ističe da se i hrvatska strana na isti način ponaša.

“Prema tome jedini ko je tu, kao i uvek, u srpsko-hrvatskom sendviču i istorijski i u savremenosti jesu Bošnjaci”, pojašnjava Prpa i dodaje da je to njihova “vrlo nesretna karma”.

Osvrnuvši se na ulogu međunarodne zajednice kao garanta ugovora, Prpa naglašava da je ona trebalo da doprinese boljoj poziciji Bošnjaka, te da osigura njihovu “bezbednost i budućnost”.

“Međutim ne čini mi se da je to tako”, dodaje sagovornica Danasa i dodaje da se ništa od onoga što je trebalo biti rezultat nakon rata, poput suočavanja sa zločinima i pomirenja na tim prostorima, zapravo nije dogodilo.

Ipak, ona tvrdi da ostaje pitanje koliko su odgovorni oni koji su “subjekti cele priče”, a koliko oni koji je trebalo da budu garanti “mira, suočavanja s prošlošću i rekoncilijacije, a nisu ništa uradili”.

“Sve je to jedan galimatijas izgubljenih nada, nažalost, koji je državu kao što je bila Jugoslavija jako skupo koštao, kao i njene narode”, zaključuje naša sagovornica.

(Danas)