Zapadnobalkanske razmirice s međusobnim medijskim odmervanjem oružanih arsenala mogu se smatrati bezazlenim politikantskim ritualom, ali teško je u tome ne videti pretnju u trenutku ozbiljne globalne militarizacije.

Novi krug svojevrsne regionalne trke u naoružanju, između Hrvatske i Srbije, iznenada je pokrenut sredinom prošlog meseca. Usred leta, dakle, kada je malo ko mogao očekivati ikakve ozbiljnije vesti iz tako važnog političkog sektora. Tri momenta su pritom naročito obeležila ovo zahuktavanje u pomenutom nadmetanju.

Prvo, francuski predsednik Emanuel Makron u Beogradu je svečano objavio prodaju 12 novih vojnih aviona Srbiji. Radi se o avionu tipa Rafal, istom koji je nedavno prodat i Hrvatskoj, u istoj količini. Razlika postoji, doduše, u stepenu njihove opremljenosti, jer Hrvatska kao članica NATO ima pravo na određene nadogradnje.

Drugo, u Srbiji je objavljeno da je priveden i zadržan jedan navodni hrvatski špijun, mada mu nije otkriveno ime, a i hrvatske vlasti tvrde da im ne nedostaje nijedna osoba sa spiska agenata.

Treće, američke vlasti odobrile su Hrvatskoj kupovinu raketnih sistema Himars kojima raspolaže tek nekoliko NATO-članica u Evropi.

No, veliko je pitanje da li su sve te stvari međusobno povezane, ili se obe zemlje naoružavaju na talasu opšte militarizacije i rasta vojnoindustrijske aktivnosti u svetu.

Verbalna konfrontacija

U svakom slučaju, vlasti Hrvatske i Srbije ne propuštaju nijednu priliku za verbalnu konfrontaciju, pa ni ovaj put, bilo za to direktnog povoda ili ne.

U ovom slučaju prednjači Srbija, što se tumači željom njenog predsednika Aleksandra Vučića da ojača poziciju koja mu je poljuljana novim rastom masovnog otpora projektueksploatacije litijuma. Uostalom, i Makron mu je pružio podršku tim povodom, a isto je u poseti Srbiji malo ranije učinio nemački kancelar Olaf Šolc.

Ipak, u pitanju su samo pretpostavke, kao i ona po kojoj se Srbija već s Francuskom dogovara o preuzimanju nuklearnog otpada iz te zemlje, radi njegovog skladištenja.

Kovačević: Region još nije geopolitički definisan

„I bez svega toga, ta naša trka je samo umanjena verzija zbivanja na globalnom nivou“, rekao nam je bivši hrvatski diplomata Božo Kovačević.

„Jasno je pritom da se u odnosima između Hrvatske i Srbije neće rešiti nijedan globalni problem, ali i da bi se globalni problemi mogli odraziti na ovaj region koji, znamo to, još nije precizno geopolitički definisan“,kaže on.

„Stoga bi bilo razumno na diplomatskom nivou prevazići ili umanjiti probleme koji zaista postoje između dve zemlje, kako ne bi bile lako dostupan instrument u rukama nekih drugih, većih igrača. A vodeći računa o svojim interesima, treba pokušati i delovati na te velike kako bi se izbegao najgori globalni scenario“, mišljenja je ovaj nekadašnji političar i ministar, danas predavač na Visokoj školi međunarodnih odnosa i diplomatije Dag Hamarheld u Zagrebu.

Najgori scenario jeste oružani sukob i rat širih razmera, čija se izvesnost sve češće pominje širom sveta. Ovaj naš sagovornik insistira na tome da svaka, pa i najmanja antiratna inicijativa može doprineti izbegavanju te katastrofe.

„Neće sve ni zavisiti od politike, posebno ne manjih zemalja, ali bi ipak bilo veoma dobro ako bi se formirala jedna transnacionalna koalicija javnih ličnosti posvećenih miru, koje će uticati na svoje vlade da rešenja potraže više u diplomatiji, a manje u tabloidima i na frontu. To važi i za naše regionalne odnose, a važno je znati da Treći svetski rat još uvek nije neizbežan“, smatra Božo Kovačević.

Grubiša: Profiteri iz vojnoindustrijskog kompleksa

Da je hrvatsko-srpsko međusobno „pokazivanje mišića“ danas sve više rezultat opšte eskalacije nemira u svetu, slaže se i Damir Grubiša, još jedan hrvatski bivši diplomata.

Ovaj profesor komunikacije i međunarodnih odnosa na Američkom univerzitetu u Rimu povrh toga smatra da evropske države danas pokazuju nesposobnost da sagledaju posledice nastavka rata u Ukrajini.

„Tamo se najviše stvara atmosfera militarizacijske trke“, nastavlja on, „a zaboravljamo da je još američki predsednik Dvajt Ajzenhauer, na kraju mandata, upozorio da se najviše trebamo plašiti – vojnoindustrijskog kompleksa. Čak ne toliko same spoljnopolitičke napetosti.“

„Zato obratimo pažnju na to kako se množe i bogate profiteri u prodaji oružja sada, i u stimulisanju raznih država na jače naoružavanje. I kod nas se o uvođenju vojnog roka govori isključivo u tom kontekstu, iako mi ne vidimo lako celovite, globalne motive, nego se držimo naših tema. Kao da su one pokretač zbivanja, a u stvari su nam nametnute“, dodaje Grubiša.

Medijski kanibalizam prema kataklizmi

On napominje da bi se trebalo zabrinuti i zbog rasta ekstremne desnice u Evropi, npr. u Italiji i Nemačkoj. Takve promene mogu, po njegovom mišljenju, itekako destabilizovati međunarodnu situaciju, čak i indirektno. Ako se jednom propusti kontrola nad tim procesima, do rata širih razmera ne ostaje mnogo.

„Malo ko uspeva da detektuje sve to kada govorimo o politici danas, a naročito je taj nedostatak uočljiv kod nas u regionu. Ovde je medijski kanibalizam izraženiji nego što je slučaj bliže centru EU. Takvi mediji se uzajamno podstiču s političarima u ekstremizmu svake vrste, dok svi zajedno klizimo prema globalnoj kataklizmi“, izričit je Damir Grubiša u svojoj proceni.

Sa takvim rezonovanjem na umu, postaje očigledno da ni regionalne, naizgled sitne čarke nisu sasvim bezazlene, posebno dok se na širem planu „kuva“ nešto mnogo teže. I bilo bi zbog toga više nego dobro da Hrvatska i Srbija što pre prestanu da se popreko odmeravaju.

(DW)