Novosadski građanski pokret BRAVO! je obavestio javnost da je u Osnovnom javnom tužilaštvu saslušan njihov aktivista, zbog sumnje da je ugrozio sigurnost trojice lokalnih funkcionera. Postupak protiv aktiviste se vodi jer je u martu ove godine u sklopu političkog performansa „Tragovima zločina“ sa grupom istomišljenika ispred nekoliko institucija ostavio panjeve i debla stabala posečenih na novosadskom Šodrošu, polivena crvenom farbom, sa pratećim porukama. Za ekspresnu reakciju tužilaštva bilo je dovoljno da trojac u sastavu gradonačelnik Novog Sada, načelnik policijske uprave grada Novog Sada i pokrajinski sekretar za urbanizam i zaštitu životne sredine (koji je istovremeno i potpredsednik Vlade Vojvodine) izjave da se zbog poruka koje su im upućene akcijom osećaju nesigurno i ugroženo.

Postupanje novosadskog tužilaštva prema lokalnim aktivistima odavno je šikanozno i sramno. Lokalni aktivisti se brane od optužbi u oko 70 prekršajnih i krivičnih postupaka. Ipak, deluje da je ovog puta tužilaštvo prevazišlo sebe. Naime, grupa aktivista je posečenim stablima ispred adresa nadležnih institucija pokušala da podseti gradske i pokrajinske funkcionere da su dozvolili nezakonitu seču zaštićenih stabala, kao i da su posečena stabla bila staništa gnezda ptica ali i poslednja linija odbrane Novog Sada od poplava. Aktivisti su ispred institucija ostavljali poruke poput: „Pažnja! Proces u toku“, „Šuma vam neće oprostiti!“ Ciljevi i poruke akcije bile su dostupne javnosti u trenutku sprovođenja, a dostupne su i danas. Zainteresovani se o tim ciljevima mogu informisati jednostavnom internet pretragom.

Dakle, građani su kritikovali vlast, a vlast je to čula kao pretnju (po vlast). A pošto je vlast na neki način njihov život, onda oni kažu – mi se osećamo životno ugroženo. To nije toliko novo. Novo je to što je tužilaštvo građansku kritiku i izjavu funkcionera da se osećaju ugroženim smatralo dovoljnim osnovom za progon za krivično delo za koje je zaprećena zatvorska kazna.

Naime, tužilaštvo smatra da je nedavno saslušani aktivista pokreta BRAVO! učinio krivično delo ugrožavanje sigurnosti (čl. 138 st. 1 i 3 Krivičnog zakonika). Da bi ovo delo bilo učinjeno potrebno je da nečija sigurnost – u ovom slučaju novosadskih funkcionera – bude ugrožena pretnjom napadom na život ili telo te osobe ili njemu bliskog lica. U teoriji i sudskoj praksi postoji potpuna saglasnost da se mora raditi o stvarnoj i ozbiljnoj pretnji, te da neodređene pretnje nisu dovoljne da bi bilo učinjeno ovo krivično delo. Pravosudni hodnici puni su odbačenih krivičnih prijava koje su podnosili novinari i kritičari vlasti, kojima je prećeno dovoljno uvijeno da se to smatralo nedovoljno ozbiljnim ili nedovoljno jasnim pretnjama.1 Ali to su pravila koja važe za obične ljude, one koji nemaju partijsku knjižicu ili policijsku legitimaciju.

U slučaju progonjenog novosadskog aktiviste ne samo da nije bilo ozbiljne pretnje po život ili telo lokalnih funkcionera, već uopšte nije bilo pretnje. Radilo se o prostoj, mada slikovitoj kritici postupanja organa javne vlasti. Stoga je osećanje ugroženosti na koje se funkcioneri pozivaju samo i isključivo njihova privatna stvar. Kada govorimo o njihovim negativnim emocijama, treba pomenuti i obaveze iz člana 8 Zakona o javnom informisanju i medijima – izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan da trpi iznošenje kritičkih mišljenja, koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja.

Sve ovo je novosadski postupajući tužilac znao ili je makar morao znati kada je preduzeo prve korake u krivičnom postupku. Zašto je tako nešto uradio – još uvek ima šansu da kaže, naročito ako je bio pod pritiskom da vodi ovaj izuzetno besmislen, a potencijalno opasan proces.

Opasan jer, ukoliko se hitno ne obustavi, vlast će konačno živeti ostvarenje svog sna. U tom snu ona može da pokaže prstom na bilo koga ko je izrazio nepoželjno mišljenje o vlasti, a da toj osobi, tobož legalno i legitimno, uz pomoć tužilaštva, u izgled stavi zatvorsku kaznu u trajanju od šest meseci do pet godina. U tom scenariju slobodnomisleći bi se nalazili iza brave zbog ugrožavanja sigurnosti, a oni kojima je mesto u zatvoru – na slobodi. To bi bio logičan ishod masovnije primene novosadskog tužilačkog patenta.

Ko će od onih kojima je akcija bila namenjena poneti titulu najvećeg panja (u narodu poznat i kao: tvrde pameti, glup čovek) mrtva je trka. Da li će titulu poneti uplašeni gradonačelnik, ugroženi prvi policajac ili uznemireni pokrajinski sekretar, koji su sinhrono pomešali poziv na odgovornost sa fizičkom ugroženošću? Ili je najveći panj ipak javni tužilac koji nije shvatio da poslušništvo za koje se opredelio nije njegova činovnička i lična stvar. Kukavičluk koji je pokazao neodbacivanjem krivične prijave lokalnih moćnika mogao bi imati dugoročne i pogubne posledice na osnovna prava građana koja bi – bar tako negde piše – tužilac trebalo da štiti.

(Peščanik, foto: Autonomija)