Javnost je sa velikim zakašnjenjem saznala da je zaposleni fabrike Krušik uhapšen pod optužbom da je omogućio objavljivanje informacije o umešanosti oca ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića u protivzakonitu trgovinu oružjem.

Impresionira brzina reakcije nadležnih institucija, garantovana isključivo u slučajevima ugroženosti vladajuće stranke i sa njom povezanih osoba. Zanimljiv uvid u stvarnost dobijamo i saznanjem da je skoro mesec dana o ovom hapšenju vladao zavet ćutanja, iako je zaposleni Krušika uhapšen pred brojnim svedocima, na radnom mestu. Imao je i advokata i porodicu koji su o tome mogli obavestiti javnost.

Ono što je možda ostalo nedovoljno dobro rasvetljeno jeste priroda optužbe o kojoj saznajemo iz medija. Ona simbolizuje režim koji ne radi ništa drugo osim što širi strah i prodaje maglu.

Naime, prema prvim navodima medija, okrivljeni se tereti za odavanje službene tajne, iako službena tajna u domaćem pravu ne postoji već punih deset godina. Na ovo je razborito upozorio i Rodoljub Šabić, doskorašnji Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Delo odavanje službene tajne iz člana 369 Krivičnog zakonika je moguće učiniti samo ukoliko predamo, saopštimo ili na drugi način učinimo dostupnim podatke koji su zakonom, drugim propisom ili odlukom nadležnog organa donesenim na osnovu zakona proglašeni službenom tajnom. Kako ovo proglašenje već deceniju nije moguće – postavlja se pitanje za šta bi zapravo odgovarao radnik Krušika i kojim ciljevima bi služilo njegovo pritvaranje pod ovom optužbom.

Slučaj iz Krušika neodoljivo podseća na postupak vođen za odavanje službene tajne protiv dvojice policajaca koji su se javnosti obratili informacijom da su 2015. u Potočarima u nelegalnoj akciji i na nelegalnom zadatku pratili tadašnjeg predsednika Vlade, a današnjeg predsednika Srbije. Obojica su otpušteni, pre osuđujuće presude i uprkos činjenici da su bili okrivljeni za fantomsko delo. Dva slučaja upadljivo povezuje umešanost Stefanovića i vrha SNS-a u nedozvoljenje radnje, kao i hitna osveta usmerena na uzbunjivače.

Primetimo za trenutak kako se pojam fantomskog gotovo sudbonosno vezuje za Nebojšu Stefanovića. Da li je u pitanju Stefanović kao fantom iz Savamale, fantom iz Lučana, njegov fantomski doktorat, fantomski inostrani fakultet ili on kao fantom koji službenom tajnom štiti oca – stvar je samo nijanse i trenutka. U to se sasvim prikladno uklapa i nova Stefanovićeva uloga – predsedavanje fantomskom Radnom grupom za unapređenje izbornih uslova i saradnju sa OEBS-om i ODIHR-om, u kojoj nema predstavnika OEBS-a i ODIHR-ra. Verujemo da će nas Stefanović, sve dok je na javnoj funkciji, iznova iznenađivati oblicima u kojima se ispoljavaju njegove fantomske sposobnosti i ideje.

Vratimo se sada oznakama tajnosti. Otkad službena tajna ne postoji, određene podatke je od javnosti moguće zaštititi oznakama: državna tajna, strogo poverljivo, poverljivo i interno. Ovo je moguće učiniti pod izuzetno restriktivnim uslovima. Da bi skrivanje podataka od javnosti bilo opravdano i moguće, potrebno je da se radi o podatku čijim bi otkrivanjem nastala šteta za Republiku Srbiju, ali samo ako je potreba zaštite interesa zemlje pretežnija od interesa javnosti da ove podatke sazna.

Još jedna mogućnost označavanja tajnosti podataka je zaštita poslovne tajne – u poslednjim medijskim izveštajima pronalazimo informaciju da je zaposleni u Krušiku okrivljen za ovo delo (a ne odavanje službene tajne) i to zbog želje za pribavljanjem novca. Ova optužba je u izvesnom smislu još besmislenija, jer bi pri odavanju poslovne tajne morao biti oštećen Krušik, što on evidentno nije (naprotiv, istragom nelegalnih poslova porodice Stefanović, Krušik bi mogao biti zaštićen i obeštećen). Jedini kojima škodi objavljivanje informacija o trgovini oružjem u medijima su ministar i njegov otac.

Međutim, bez obzira na vrstu i stepen zaštićenosti podataka, zakoni koji regulišu tajnost su vrlo izričiti i propisuju da se tajnim ne mogu označavati podaci radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja.

Dakle, podaci o nezakonitom trgovanju oružjem oca ministra policije ni u jednoj od mogućih opcija ne bi ispunjavali zakonske uslove da budu sakriveni od javnosti.

Nakaradnost poretka u kome živimo ne pokazuje samo ova optužba, već i podatak koji je doskorašnji advokat okrivljenog saopštio javnosti – da je radnik Krušika priznao delo koje je učinio, te da ne postoje razlozi za njegovo dalje zadržavanje u pritvoru.

To je valjda vrhunac – kada pravični i hrabri, možda i najhrabriji među nama pokleknu i priznaju da su učinili nešto loše ukazujući na kriminal, korupciju i nepotizam. Moguće je da ovakvi ljudi i dalje naivno veruju da sistem ne optužuje tek tako i na pravdi boga, isključivo radi opstanka na vlasti. A upravo je to ono što čini.

(Peščanik, Foto: Beogradski centar za bezbednosnu politiku)