Prva sednica Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2017. godini je juče nakon pola sata okončana određivanjem pauze u radu. Pauzu je odredila predsednica Narodne skupštine, nakon konsultacija u Vladi, pozivajući se na potrebu da „sačuva dostojanstvo parlamenta i demokratiju“, kao i „stabilnost Srbije“. Predsednica Skupštine se formalno pozvala na mogućnost određivanja pauze predviđene Poslovnikom Narodne skupštine.
Međutim, uprkos naporu da se ovakav potez opravda, vrtlog pravnog nasilja se zapravo samo ubrzava dok se bliže predsednički izbori. Osvrnimo se zato prvo na odredbu člana 101 Poslovnika o radu Narodne skupštine, koji kao mogućnosti za određivanja pauze navodi izvršavanje konsultacija ili pribavljanje mišljenja i druge slučajeve, kada to odluči Narodna skupština. Ako ove odredbe primenimo na stvarnu situaciju, vidimo da je određena gotovo dvomesečna pauza u radu Skupštine, a čiji predmet nisu konsultacije. Takođe vidimo i da se o određivanju pauze nije izjašnjavala Narodna skupština, u skladu sa članom 101 Poslovnika. Ako pogledamo mogućnosti za određivanje pauze kroz Poslovnik o radu u celosti, onda je jasno da je pauza samo tehnički instrument za vođenje sednica, a koji omogućava odmor poslanika u toku radnog dana ili između radnih dana, mehanizam za uspostavljanje reda na sednici kada je on narušen ili prostor za konsultacije. Određivanje pauze, ni po svom mestu u pravnom sistemu (podzakonski akt), ali ni po svojoj suštini (rešenja iz Poslovnika) ne može predstavljati sredstvo očuvanja demokratije i dostojanstva Narodne skupštine, niti stabilnosti zemlje u celosti. Zbog svega navedenog, predsednica ukidanjem rada Skupštine vrši nasilje nad građanima Srbije, a sve pod njenom omiljenom parolom: ako vam to ne odgovara, možete da osvojite više glasova na izborima od njene stranke i radite drugačije.
Drugo pitanje koje je još važnije od pravne prirode pauze u radu Narodne skupštine je to kako predsednica Narodne skupštine vidi stabilnost Srbije. To je stabilnost koja zahteva ukidanje podele vlasti i svođenje javnih poslova na odluke samo jednog čoveka. U takvoj „stabilnoj Srbiji“ organi javne vlasti postoje samo zato da bi sprovodili zamisli jedinog relevantnog političkog aktera. Ili kako Vučić kaže u svom predizbornom spotu, ne mogu dva čoveka (a tek ne više njih!) da vode državu u različitim pravcima. Ukoliko se institucije slučajno drznu da se upuste u svoje ustavne i zakonske nadležnosti, biće suspendovane ili ukinute.
Jučerašnjom odlukom Gojković je uzurpirala i nadležnosti predsednika Srbije, koji je do kraja maja i dalje na ovoj funkciji. Naime, Maja Gojković je uradila nešto o čemu može da odluči samo predsednik republike – ona je na predlog predsednika vlade raspustila Narodnu skupštinu. U svojoj bahatosti, grupa na vlasti je to nazvala određivanjem pauze, iako je Narodna skupština zapravo raspuštena. Time je nesumnjivo suspendovano najviše predstavničko telo i izvršen, vučićevskim rečnikom, državni udar.
Na kraju, u javnosti se s pravom otvorilo i pitanje konstatovanja ostavke Zaštitnika građana Saše Jankovića, koji ju je Narodnoj skupštini uputio još 7. februara. Naime, Zakon o zaštitniku građana u članu 15 komplikuje njegovu sudbinu – on propisuje da pravne posledice prestanka funkcije nastupaju tek nakon što Narodna skupština konstatuje ispunjenost uslova za prestanak funkcije. Međutim, zakon ne propisuje rok u kome je potrebno da Skupština konstatuje ostavku. Zapravo se radi o tome da je ostavka morala biti konstatovana bez odlaganja, kako ne bismo došli u situaciju da tvrdimo da važnu državnu funkciju obavlja čovek koji to više ne želi i koji je de facto ne obavlja već mesec dana. Pravilo da pravne posledice nastupaju nakon konstatacije ostavke se odnose i na druge osnove prestanka – kao što su istek mandata ili smrt. Zato, ukoliko je potrebno da postavimo pitanje da li je Saša Janković i dalje Zaštitnik građana u ovim okolnostima, sasvim ozbiljno možemo postaviti i pitanje da li bi to mogao biti čovek koji je preminuo ili kome je prestao mandat. Moglo bi se čak dogoditi da se preminulom Zaštitniku građana raspuštanjem Narodne skupštine mesecima odgodi konstatovanje činjenice da je umro, pa bi on prema tumačenjima vladajuće koalicije sve to vreme bio na funkciji. Dakle, nije problem u Saši Jankoviću, već u činjenici da Narodna skupština koristi nepostojanje roka za konstataciju ostavke, oglušujući se o suštinu pravila o prestanku funkcije konstatovanjem u Narodnoj skupštini. Ta suština nalaže da se ova konstatacija izvrši u najkraćem mogućem roku.
Uz nedovoljno preciznu odredbu zakona, imamo problem i sa tim da je Narodna skupština najmanje dva puta odbila da konstatuje ostavku Saše Jankovića. Prvi put kada u dnevni red prolećnog zasedanja u 12 tačaka, a koje je zakazano 21. februara (dve nedelje nakon ostavke Jankovića) nije uključila ovo pitanje, i drugi put kada je tzv. određivanjem pauze predsednica Skupštine ovaj čin odgodila na neodređeno vreme.
Možemo zaključiti da je ukidanje podele vlasti nakon dugogodišnjih praktičnih manifestacija dobilo i svoju zvaničnu potvrdu. Skupština Srbije ne radi do daljnjeg, a predsednik vlade u punom mandatu pokušava da postane predsednik Srbije. Pravo građana da postave pitanje poštovanja demokratskih institucija je suženo, jer ruši stabilnost. Srbija je postala zemlja koju i formalno vodi jedan čovek. Ako nešto želimo da promenimo u ovoj političkoj slici koja baca u očaj, u ovom trenutku je najvažnije da se zapitamo da li ćemo i za koga glasati na izborima za mesec dana. I povrh svega, šta smo spremni da uradimo da sačuvamo i odbranimo naš glas.
STUPS: Bestijarijum