Juče smo saznali da na Pravnom fakultetu nije održana tribina “Zaštitnik građana između pravne države i državne bezbednosti”, u organizaciji Studenata za slobodu, jer je taj skup zabranio dekan Sima Avramović. O temi o kojoj je trebalo da se govori većina građana je već dobro informisana – radi se o višemesečnom odbijanju ministarstva odbrane da izvrši svoju zakonsku obavezu i dostavi zaštitniku građana informacije koje je on u svom redovnom postupanju tražio. Trebalo je da govornici na tribini budu Zaštitnik građana, dr Tanasije Marinković, vanredni profesor na predmetu ustavno pravo i Sonja Stojanović, direktorka Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Dakle, s jedne strane imamo temu koja je otvorila pitanja odnosa izvršne vlasti prema zakonskim obavezama, kao i pitanja poput demokratske i civilne kontrole službi bezbednosti i odbrane. Sa druge strane imamo ljude koji bi nesumnjivo, zbog svojih profesionalnih znanja i trenutnih zanimanja i pozicija, imali šta da kažu o svemu tome. Zbog toga i pitanje – u čemu je zapravo problem sa održavanjem ovakve javne diskusije?
Studentska organizacija je u svom saopštenju navela da je tribina zabranjena u usmenom razgovoru, u kome je Avramović naveo tri razloga za zabranu. Prvi glasi: “zabrana tribine sa ombudsmanom je osnov da se sutra zabrani tribina sa Vojislavom Šešeljem ukoliko neka druga studentska organizacija to bude želela da organizuje”. Drugi usmeno navedeni razlog je nezadovoljstvo dekana zbog toga što se studentska organizacija na prethodnoj tribini bavila plagijatima na srpskim univerzitetima (tada je dekanu navodno smetalo što se rasprava može “pretvoriti u kritikovanje ministra i univerziteta što ništa nisu uradili“). Treći razlog tiče se činjenice da na tribinu o odnosu pravne države i državne bezbednosti “nije pozvana i druga strana”. Drugu stranu, pretpostavljamo, predstavlja ministar ili ministarstvo odbrane.
Ovakvi odgovori očekivani su od dekana Pravnog fakulteta. Prvo, tu je reč o pogrešnom shvatanju zabrane političkog delovanja na univerzitetu – već tradicionalno se otvaranje važnih pravnih i društvenih tema vidi kao “politizacija fakulteta”. Na univerzitetu je zabranjeno stranačko i političko organizovanje i delovanje, ali ne i razgovor o važnim pitanjima, kao što je to recimo diskusija o vladavini prava i pravnoj državi u Srbiji. Tragedija jedne profesije i jednog fakulteta je to što se ova pitanja vide kao stranačka i politička. Doduše, ona bi prema odgovorima dekana bila manje stranačka i politička kada bi se u ovu diskusiju uključili i ministar ili ministarstvo odbrane.
Pravdajući svoju odluku u javnosti, Avramović je dodao i da je tribinu zabranio “lično, kao moralni čin i pedagošku meru”. Reč “lično” verovatno pokazuje da je dekan odluku doneo samostalno, a ne pod pritiskom tako neželjene politike na univerzitetu. Nije, pak, jasno šta bi bio moralni element njegove odluke – možda profesor Avramović smatra da je moralno ako se ne raspravlja o potpuno razmontiranom pravnom sistemu u Srbiji, u kome vladaju sva pravila izuzev vladavine Ustava i zakona. Ovo je doduše u skladu i sa fakultetskim kurikulumom u kom se o ovim pojmovima govori kao o nečemu potpuno odvojenom od stvarnosti u kojoj živimo.
Takvi stavovi čelnih ljudi fakulteta koji voli da sebe smatra elitnim i posebnim zbog (nesumnjive) društvene moći koju će njegovi studenti u budućnosti imati nisu ništa novo. O ovome mogu da svedočim i kao nekadašnja studentkinja koja se upinjala da (doduše, prethodnom) dekanu dokaže da postoje pitanja o kojima studenti treba da razgovaraju, da stranačka politika i važna pravna i društvena pitanja nisu isto. Nekada mi je to polazilo za rukom, ali ponekad i nije. Tako se u moje vreme pitanje održavanja diskusije o opstanku Specijalnog suda ili završetku procesa atentatorima na premijera Srbije doživljavalo kao političko, dok se zatvaranje fakulteta i slanje studenata na moleban o Kosovu nije smatralo političkim pitanjem.
Proglašavanje diskusije o pravnom kolapsu Srbije (bilo da su u pitanju plagirane diplome, nepoštovanje zakona ili nedostatak civilne kontrole službi bebednosti) političkom, vrhunac je pravnopozitivističkog cinizma pravnog fakulteta. Takođe je vrlo cinično i kada dekan Avramović govori o tome da je diskusiju zabranio sa željom da preduzme “pedagošku meru”. Studenti su odrasli ljudi. To što ih ovo društvo tretira kao decu onda kada počnu da misle svojom glavom i postavljaju pitanja koja se “odraslima” ne dopadaju, sasvim je nešto drugo. Tu nije reč ni o kakvoj pedagogiji, već o jednoj generaciji koja beži od odgovornosti za to kako izgleda pravni, politički i obrazovni sistem u Srbiji.
(Peščanik)