Pred nama je još jedan međunarodni dan ljudskih prava. Ovaj dan se obeležava desetog decembra, na dan usvajanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima 1948. godine. Deklaracija je postavila temelje ljudskih prava kakva danas poznajemo i sigurno je najpoznatija po konstataciji da su sva ljudska bića rođena slobodna i jednaka u svom dostojanstvu i pravima. U proteklih 70 godina Deklaracija je prevedena na preko 500 svetskih jezika. Prema nekim procenama, otvorila je vrata za preko više desetina međunarodnih instrumenata za zaštitu ljudskih prava i značajno uticala na promene pravnog okvira i praksi u nacionalnim državama. Bez ikakvog preterivanja, promenila je svet u kome živimo.

Međutim, Srbija 2017. godine Međunarodni dan ljudskih prava dočekuje na krajnje zanimljiv način. Kancelarija za ljudska i manjinska prava Vlade Republike Srbije će ovaj dan obeležiti krajnje vašarski – u hali Beogradskog sajma i uz „prigodan“ program. U okviru tog programa nastupiće „kulturno-umetnička društva, koja će izvoditi tradicionalne igre i pesme“. I tu nije kraj – nacionalni saveti čak 18 nacionalnih saveta nacionalnih manjina će na svojim štandovima predstaviti svoju kulturnu baštinu – narodne nošnje, stare zanate, gastronomske specijalitete, ručne radinosti i izdavaštvo.

Šta nije u redu sa ovakvim konceptom obeležavanja Međunarodnog dana ljudskih prava? Ukratko, sve. Ovakav način „posvećivanja“ pravima građana u zemlji kao što je Srbija je čak i uvredljiv.

Ovaj dan bi mogao biti iskorišćen da temeljnije obradimo makar jednu goruću temu zaštite ljudskih prava. To bi moglo biti doslovno bilo šta sa predugačke liste potpuno upropašćenih prava građana. Moglo bi se opširno elaborirati o sudskim sporovima koji traju decenijama; obrazovanju koje vodi rasizmu, ksenofobiji i izrabljivanju; radnicima koji nemaju pravo na zaradu, bolovanje i godišnji odmor; osobama sa invaliditetom koje ne mogu da pristupe gotovo nijednoj javnoj instituciji, koje su delom lišene izbornog prava i prava na informisanje; otimanju, rušenju i krađi privatne imovine bez posledica; sistemskoj diskriminaciji žena u javnoj, a posebno u radnoj i privatnoj sferi; bedi, nasilju i zanemarivanju sa kojim žive stari ljudi; našem pravu da javno i bez posledica izgovorimo šta mislimo i da budemo zaštićeni od fizičkog nasilja. Ukratko, o svemu onome što kao svakodnevne probleme prepoznajemo svi koji živimo u ovoj zemlji – izuzev izvršne vlasti i njenih satelita. Prevedeno na jezik Univerzalne deklaracije, mogli smo razgovarati o pravu na pravično suđenje, pravu na obrazovanje, pravu na rad, zabrani diskriminacije po bilo kom ličnom osnovu, posebnoj zaštiti majke i deteta, zaštiti fizičkog integriteta, slobodi mišljenja, izražavanja i udruživanja, pravu na socijalnu sigurnost, ograničeno radno vreme i plaćeni odmor. Ovo je, pritom, i dalje samo delić onoga o čemu je moglo biti reči.

Kako sada stoje stvari, na obeležavanju dana ljudskih prava neće biti ničega drugoga do punih stomaka i folklora. Kako bi potvrdili da čitav državni aparat stoji iza ovakvog koncepta ljudskih prava, odnosno iza stava da je sve u najboljem redu, na Sajmu će se, pojaviti i „predstavnici državnih institucija“. Kako znamo da danas u Srbiji postoji samo jedna državna institucija, treba očekivati da će se, kao i pri obeležavanju Međunarodnog dana prava osoba sa invaliditetom – pojaviti predsednik glavom i bradom. Ili makar neko ko će ga verno predstavljati.

Da stvar bude još gora, nacionalni saveti nacionalnih manjina su dozvolili da budu upotrebljeni za stereotipnu i patronizirajuću paradu hrane i običaja. Uprkos tome što su elite nacionalnih saveta donele odluku da je za njih korisno da na ovaj način zloupotrebe savete i svoje zajednice, treba reći da većina pripadnika nacionalnih manjina u Srbiji živi teško. To se najviše može reći za Rome, Albance i Bošnjake čije bivstvovanje u našoj zajedničkoj zemlji ne služi obično ničemu drugom do okretanju glave od teških socijalnih problema, raspirivanju mržnje, isključivanju iz svih društvenih tokova i podsticanju diskriminacije. Srbija je ipak prvenstveno država Srba, a tek onda svih drugih koji u njoj žive – lepo smo to upisali i u naš Ustav.

Ipak, ako je nešto dobro u ovakvom pristupu Vlade Srbije, onda je to činjenica da ovako planirana proslava dobro oslikava aktivnosti Vlade na zaštiti ljudskih prava tokom čitave godine, proteklih skoro 6 godina. Ova politika se vodi koordinirano, na svim nivoima (kako dobro kaže naziv priredbe, kao „složni mozaik Srbije“). Nema tu više nikakve laži, prevare i prikrivanja. Na delu je primitivno-apsolutistički pristup svima i svemu što nije partijsko, pokorno i državno. Ostalo je samo da, sasvim simbolično, nezasiti vladini predstavnici naša ljudska prava sažvaću i sabiju u svoje funkcionerske stomake – prikladno poslužene na vašarskom tanjiru.

(Peščanik, Foto: Beogradski centar za bezbednosnu politiku)