„To što u ovako dramatičnom trenutku RTS ignoriše ono što se dešava “pod prozorom” i u životima svih nas je najbolji pokazatelj koliko on ne obavlja svoju ulogu javnog servisa“, navodi profesorka FPN u penziji Snježena Milivojević. „RTS ne obavlja svoje funkcije, komercijalni mediji su razulareni. Takvi mediji, nacionalni zaista ne postoje nigde u Evropi“, ocenjuje Milivojević. Građanke i građani ne doživljavaju medije kao ustanove koje pripadaju njima, kao institucije javnosti, nego vide otuđeni instrument vlasti koja kao batinom, uteruje u poželjno mišljenje, dodaje.

Kvalitativni monitoring dve najgledanije emisije Radio-televizije Srbije (RTS), Jutarnji program i centralni Dnevnik 2, koji je vršio Demostat pokazao je da postoji cenzura prema kritičkom mišljenju i opoziciji, a tek u naznakama su vidljive promene posle pritiska masovnih studentskih i građanskih demonstracija. To je, najavljujući razgovor sa profesorkom Fakulteta političkih nauka, Snježanom Milivojević u emisiji “Pola sata Demostata” naznačila voditeljka Tamara Bajčić i upitala sagovornicu da li to znači da se bez protesta RTS ne bi ni za tako malo otvorio.

„To verovatno znači to. RTS kao javni servis ima nekoliko prstenova odgovornosti. Ima profesionalnu, pravnu kao jedna ustrojena kuća, ali ima i prema javnosti koja je osniva, finansira i kojoj u izvedenom smislu jedino polaže računa. A ta javnost je toliko nezadovoljna radom RTS-a da mora da dođe da im zviždi pod prozorima. To što u ovako dramatičnom trenutku RTS ignoriše ono što se dešava ‘pod prozorom’ i u životima svih nas je najbolji pokazatelj koliko on ne obavlja svoju ulogu javnog servisa“, kaže profesorka Milivojević i dodaje da je RTS drastično podbacio u primeni najvažnijih principa javnog servisa, poput univerzalnosti, uređivačke nezavisnosti, odgovornosti prema javnosti i kvalitetu.

To što smo studente videli na RTS-u tek posle gotovo tri meseca protesta tumači kao loš put, težak i neefikasan sa stanovišta društva i javnog interesa ali je iz ugla RTS-a možda dobar, jer uspevaju da opstanu sve dok im nezadovoljna javnost ne dođe bukvalno pred vrata.

„To je jedina televizija u Evropi koju je domaća javnost palila a koju su stranci bombardovali. I sa takvim bagažom RTS ne bi smeo sebi da dozvoli da na bilo koji od ovih zahteva pada ispod standarda kvaliteta, pogotovu da se ne sroza na kuću koju niko ne brani. Ta cinična tvrdnja kako ‘to što ih svi kritikuju znači da rade dobro’ u stvari je porazna za RTS. To znači da do odbrane RTS-a ne bi stalo nikom sem eventualno vlasti. A i ona ga brani vrlo limitirano zato što im treba ta instrumentalizacija i svođenje televizije na informativni megafon vlasti a ne na jednu ozbiljnu kuću“, kaže Milivojević.

Na podsećanje voditeljke da je Demostat u ranijem monitoringu utvrdio kako za razliku od televizija u statusu javnog servisa iz okruženja, RTS nema ni približan broj debatnih emisija a i kad ih ima, ne pokrivaju najvažnije i najaktuelnije teme, sagovornica navodi da mediji postoje da bi vrlo brzo svima omogućili pristup događajima od javnog značaja kroz objektivne informacije o njima, da bi ukazali na raspon mišljenja o posebno problematičnim temama i da bi građanima omogućili kontrolu vlasti.

„Kada to ne rade mi imamo ne samo sunovrat medija nego i problem sa novinarstvom. Ove tri uloge odgovaraju onome što konvencionalno o novinarstvu znamo. Prva je uloga ‘čuvara kapije’, onih koji odlučuju šta može da uđe u javnost a šta ne. To RTS radi, on je jedan konstantni selektor i kroz te kapije ništa ne može da prođe, zato javnost u RTS-ovoj verziji ne liči na ono što vidimo kroz prozor. Druga novinarska uloga je u definisanju tema od javnog značaja. Da bi se to u društvu dogodilo moraju da se uključe različita mišljenja i argumenti. Zato su važni debatni programi i da u studijima sede ljudi različitih stavova. Tada na ulici ne bismo imali sukobe. To je jedno fatalno neozbiljno shvatanje svoje uloge. I naravno, zbog toga građanke i građani ne doživljavaju medije kao ustanove koje pripadaju njima, kao institucije javnosti, nego vide otuđeni instrument vlasti koja kao batinom, uteruje u poželjno mišljenje“, objašnjava profesorka.

Naglašava da se na sajtu javnog servisa može pročitati podatak iz izveštaja REM-a za 2023. godinu prema kome je 37% emisionog vremena bio informativni program. To ukazuje da su dnevne informativne emisije u stvari kanal kroz koji RTS pumpa poželjno mišljenje, što se u vidu dominantnog mnenja vraća kao ogledalo vlasti i eventualno monetizuje na izborima. Zbog toga su govorne emisije, kao i sve druge vrste programa minorizovane, skrenute u neki ćošak u kome nemaju uticaj.

„U debatnim programa nije jedini problem to što ih je malo nego što je izbor učesnika u njima ekstremno selektivan, što se broj i raspon mišljenja koja se tu čuju redukuje, što se svaki kritički glas, i ako ga ima, prosto dozirano pojavljuje u moru status quo branilaca tako da zvuči kao problematičan pokušaj da se ospori nešto što je zdravorazumsko mišljenje. Mi smo zahvaljujući takvom radu RTS-a dobili dominantno mišljenje koje je daleko od ključnih problema u društvu i bez raznih pogleda na način kojim se mogu rešiti. Zato javna televizija ne služi kao prostor u kome građani dele svoju zabrinutost o zajedničkoj realnosti, nego kao jedna fabrika za nametanje poželjne slike sveta“, naglašava Milivojević.

Između ostalog, profesorka Milivojević je naglasila da smo „mi generacija koja je odrastala na dobrim programima a to je jedna važna uloga javnog servisa, da neguje svoju buduću publiku“. „Recimo, BBC ima specijalne programe i kanale za mladu generaciju, decu jer tako pravite jednu vrstu građanske i medijske socijalizacije. Zato sam fascinirana time što su studenti rastući u sadašnjim okolnostima prepoznali značaj RTS-a i što su oni za koje kažemo da su izrasli u nekim ćoškovima digitalne sfere, shvatili koliko nam je važan javni servis“, ističe ona.

Na pitanje voditeljke kako da prevaziđemo situaciju u uslovima kada REM ne radi a komercijalne televizije sa nacionalnom frekvencijom ne da rade isto što i RTS, nego vrše i satanizaciju, diskreditaciju i kritičkog mišljnja i opozicije, profesorka objašnjava da je to jedno zamršeno klupko u priči o zarobljenim medijima.

„Možda zvuči anegdotski ali govori o toj razlici: javna televizija dobija novac da pravi programe, a komercijalne televizije prave programe da bi zarađivale novcac. I to je mnogima opravdanje za stav da komercijalne televizije mogu da rade bilo šta, da nisu obavezne ili ne moraju da se pridržavaju profesionalnih standarda. To nije tačno. Sve televizije koje su dobile dozvolu za emitovanje, pogotovu na nacionalnim frekvencijama, obavezne su da društvu isporučuju kvalitetne programe što je pod kontrolom REM-a koji ne postoji. Zato sam i rekla da je komplikovan aranžman: RTS ne obavlja svoje funkcije, komercijalni mediji su razulareni. Takvi mediji, nacionalni zaista ne postoje nigde u Evropi“, ocenjuje Milivojević.

Dodaje da selektivnost ukazuje i na ignorisanje stvarnosti. Jedan od primera je to što se prva emisija o protestima, “Takovska 10”, pojavila 17. decembra kada je već 60 fakulteta u Srbiji bilo u blokadi. A vrhunac “objektivnosti” bio je da u studiju imaju jednog studenta koji brani stanovišta onih koji blokiraju i jednog koji se tome protivi iako su svi dekani, rektorati svih državnih fakulteta već bili uz studente iz blokade.

Ceo tekst pročitajte na sajtu Demostata.

(N1/Demostat, foto: N1)