Ekstremisti, nacisti, fašisti, turbo nacionalisti i ostala poremećena i umobolna „udruženja“ građana pokušavaju svuda, u manjoj ili većoj meri, da prekinu tribine o ljudskim pravima ugroženih kategorija stanovništva.

Da prekinu marševe mira i tolerancije, promocije različitosti i druge manifestacije sličnih motiva. Potom ih juri policija, razbija im redove i hapsi, dok mejnstrim mediji ispituju okolnosti u kojima je taj fenomen moguć i opstaje, a javnost posledično i pretežno bude zgrožena i zabezeknuta idejama koje promovišu ovi primitivni i opasni nasilnici, simboli najmračnijih istorijskih događaja u kojima su zbog vere, boje kože, ili nekih drugih osnovnih ljudskih osobina živote izgubili milioni.

U Srbiji, međutim, na tribinama koje organizuje sama vlast, odnosno stranke čiji najviši funkcioneri obavljaju najodgovornije funkcije u državi – glavni govornici i promoteri bivaju osuđeni ratni zločinci, koji su naređivali, ili i sami ubijali civile, iz čiste životinjske mržnje i brutalnosti, kao i, razume se, finansijskog interesa. Te masovne ubice, nakon odsluženja, uglavnom sramno niskih kazni u Haškom zatvoru, vraćaju se u državu ponosni i neosramoćeni, jer znaju da ih dočekuje politička elita kao heroje, istorijske veličine i one na koje bi trebalo da se građani ugledaju. Potom, tim osvedočenim masovnim ubicama vlast upriliči okolnosti za širenje sistema vrednosti, predstavljanje stavova o dobru i zlu, kakvu samo mogu imati jedni takvi paćenici i zlobnici.

A te njihove tribine pune samožaljenja, kukanja, laži, netolerancije, negiranja drugog, primitivnih i manipulativnih predstava o svetu, prilikama i događajima, skoro se nikada ne prekidaju. One su vrlo posećene, odomaćene, normalne, prijatne i tople za većinu građana Srbije.

Zanemarljiv je broj onih kojima takve predstave naopakosti smetaju, a još manji onih koji imaju potrebu da se pobune i izraze svoj stav. To, zapravo, i ne može biti nekakav stav, jer je ono u odnosu na šta se formira toliko bizarno, glupo, tako duboko pogrešno i loše, da je svest o toj sveukupnoj stvarnosti već svojevrsno ludilo, s obzirom na to da se nije udaljila i na neki način je primorana da joj prisustvuje.

Kada se, međutim, dogodi da hrabrost i uzvišene osobine tih tako mladih, a velikih pojedinaca u ovom našem bolesnom društvu prevladaju i oni pokušaju da prekinu ratnog zločinca, razumete, masovnog ubicu – da govori na tribini vladajuće Srpske napredne stranke, u nekom malom mestu, u tesnoj sali, gde su prisutni ljudi kojima su ove ubice zapravo dobri ljudi i domaćini, velikog srca i talenta – situacija koja tom prilikom nastane svakog iole normalnog posmatrača dovešće do stanja lupanja srca, straha, beznađa, misli o begu i nikada mogućem povratku.

Skočili su odmah zaštitnici, oteli transparent koji su aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava hteli da razvuku, izbacili ih napolje, prebili i šutnuli u lokalnu policijsku stanicu na saslušanje. Za to vreme zlikovac i masovni ubica Veselin Šljivančanin sedeo je i smeškao se, dok su nabildovani bilmezi šutirali decu aktiviste. Kako je svaki događaj posledica celokupnog konteksta sprovedenog na svim nivoima manifestacija, tako postoje u ovdašnjem mnjenju samo dva prihvatljiva načina posmatranja, doživljavanja i objašnjenja slučaja koji se dogodio u Beški.

Jedan je da tako i treba toj deci, da su još i dobro prošli u odnosu na ono što su zaista zaslužili, da su strani plaćenici koji rade za interese velikih sila sa isključivim namerama da pokore ne samo malu Bešku već, jasno je, celu Srbiju, odnosno – da ih je trebalo još jače prebiti, unakaziti, javno im kosti lomiti, osuditi ih na zatvorske kazne, svakako, mnogo duže nego što je ratni zločinac i masovni ubica Veselin Šljivančanin odležao u Haškom zatvoru. Drugi je, po nekim svojim oznakama beznađa i horora, koji proizilaze iz ideje da predstavlja maksimum civilizovanosti u odnosu na ovdašnje društvo i prilike, možda još pogubniji, iako „tolerantniji“ i manje brutalan od pređašnjeg. Reč je, naravno, o uverenju da nije trebalo da prekidaju tribinu, da su mogli da očekuju da će ih tamo pretući neki idioti i primitivci, zašto su sebe izložili tom riziku, i tome slično, u smislu – šta im smeta ta tribina, kao da je to nešto strašno, a i taj Haški tribunal jeste bio antisrpski… Ma, neka se okupe tu, odsmrde sat-dva, i raziđu se kućama, koga to ugrožava i kome to može toliko da smeta.

Na kraju, ta dva gledišta ovog pojedinačnog slučaja, to su dve jedine Srbije i na opštem planu. Nema više nijedne Srbije. To je sve. Osim ove hrabre grupice mladih ljudi koji trenutno leže po urgentnim centrima i policijskim stanicama čuvajući bar ideju o ljudskosti i dostojanstvu u ovom propalom društvu.

(Danas)