Da li je predsednik Srbije Aleksandar Vu?i?, nakon medijskog lin?a, histerije, pozivanja na vanredno stanje sazivanjem sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, pozvao Bakira Izetbegovi?a, ?lana Predsedništva Bosne i Hercegovine da mu kaže da je to sve uradio samo zbog toga što mora da nahrani ratnom retorikom svoje bira?e, kao izlaza u smisao i pronalaska svrhe tog užasno socijalno ekonomskog stanja koje ih prvenstveno karakteriše. Ili, pak o?ekuje razumevanje bez ikakvog objašnjenja, imaju?i u vidu do sada toliko puta ve? oproban metod ratnog huškanja sa ciljem dovo?enja u zabludu i spre?avanja sagledavanja realnosti koja okružuje one kojima vlada.

Jer, takav bezobrazluk i toliko providna manipulacija može biti samo posledica potpune opuštenosti i neodgovornosti, samoživosti i apsolutnog odsustva brige za sve osim za sopstveni interes. Interes jednog takvog vladara je isklju?ivo održivost na vlasti, kojeg pokre?e strah od pada rejtinga, s obzirom na to da se narod nad kojim tako bezobzirno sprovodi volju davi u siromaštvu, korupciji i nepo?instvima ?lanova bande, koja plja?ka i zgr?e bogatstva na ra?un najugroženijih.

Vladarevi najve?i neprijatelji su upravo njegov narod, on zapravo sve vreme vodi rat sa njima, protiv njihove budnosti i svesti o tome da ga onaj kojeg je izabrao za svog vo?u i predstavnika laže, osiromašuje, pravi od njega primitivnog idiota. Idiota koji misli da je superiorniji, bolji, ja?i, pametniji od drugog, dok siromašan, neobrazovan, nekulturan živi na rubu egzistencije i apsolutnog ekonomskog sloma, izolovan od onog drugog za kojeg je uveren da je daleko ispod njega. Izolovan zato što nema materijalnih uslova i snage ni da proviri nos preko raspalog kau?a na kojem sedi decenijama dok se hrani medijskom propagandom onog koji nad njim tako surovo vlada.

I tako je, ?ini se, jedino mogu?e objasniti poslednji u nizu poteza vlasti, koji svom gra?aninu za trenutak prekida pink oazu i zadovoljstvo posmatranja i saživljavanja sa najnižim ljudskim strastima emitovanim u rijaliti programima, prikazuju?i mu kako se vladar hrabro i ljutito bori za njegov nacionalni ponos i interes.

Na?in na koji državna novinska agencija Tanjug namerno krivo interpretira izjavu predstavnika Bošnjaka u susednoj državi, da je rekao da ?e Bosna i Hercegovina priznati nezavisnost Kosova u najskorijoj budu?nosti, da bi potom svi mediji pod kontrolom vlasti to preneli brzinom svetlosti, a vlast za samo nekoliko minuta sazvala Savet za nacionalnu bezbednost, govori koliko se ta opasna propagandna mašinerija razvila i dostigla gotovo savršenstvo funkcionisanja. Bakir Izetbegovi? je ponovio svoj stav, koji dele sve, ali bukvalno sve susedne države, da bi i BiH trebalo da prizna Kosovo. Rekao je i da to ne može da se u?ini bez saglasnosti, evidentno je, predsednika bosansko-hercegova?ko entitet Republike Srpske, Milorada Dodika. Ništa novo, ništa strašno, rekao je jedno veliko – ništa.

Me?utim, to ništa strahovitom brzinom postaje povod za rat, za sazivanje sednice Saveta bezbednosti i planiranje koraka odbrane nacionalnog interesa. U kakvoj je vezi nacionalna sigurnost, sigurnost gra?ana Srbije sa mišljenjem jednog državnog zvani?nika BiH da bi trebalo priznati Kosovo, koje je ponovio do sada bezbroj puta? ?ak i da postoji mogu?nost da BiH to u?ini bez saglasnosti Republike Srpske, na koji na?in bi to uticalo na sigurnost gra?ana Srbije? Da li gra?ani Srbije treba da o?ekuju da ih neko napadne zbog toga što bi jedna susedna država, poput svih drugih, priznala Kosovo. O?igledno je upravo suprotno, vlast u Srbiji šalje signal da bi mogla da bude ugrožena sigurnost gra?ana u BiH. Vladar daje gra?anima do znanja da ih on ?uva, da pravi strategiju napada na neprijatelja, a da oni mogu opušteno i radosno da nastave da posmatraju pink oazu sa svojih raspadnutih kau?a.

Me?utim, zbog ovakvih sumanutih poteza, reakcija koje više ne traže ni trunku realnosti u povodu, dolazi se u situaciju da više ne možemo biti ni sigurni koliko su te pretnje realne, a koliko su samo namenjene unutrašnjoj politici – politike neprestanog održavanja nestabilnosti, kako bi se druge teme vezane za socijalno ekonomski položaj, gurnule pod tepih i ispostavile kao sekundarne u odnosu na navodnu nacionalnu ugroženost. Možda jednom stvarno i udari, možda pozove da uzmemo puške i noževe u ruke i krenemo da ubijamo. Ne bi mu bio prvi put. Zato i ima pravo da drži u neizvesnosti i traži visok rejting i podršku. Jer, kada bude krenuo pad, gra?ane ?e možda povesti u rat. Zapravo, to bi bila jedina dosledna posledica ovakvog ponašanja.

(Danas)