Srbija se oslobodila straha od diktatora. U tom oslobađanju od straha, građankama i građanima pomogla su njihova deca. Studenti. Mladi koji su uzeli stvar u svoje ruke i krenuli u oslobođanje države od samovolje bezdušnog, zlog i nadasve korumpiranog okupatora.

Kao i od onih zlikovaca kojima se okružio, dao im privilegije u novcu i pažnji koju im posvećuje, od čega sada oni nikako neće da odstupe, da se toga odreknu, pa prate svog korumpiranog vođu u stopu, ponavljaju njegove reči, podržavaju njegova zlodela i idu čak i protiv svoje dece i većine svojih sugrađana.

Točak istorije se pokrenuo u suprotnom smeru, a oni to nimalo nemo ne posmatraju. Očajnički se trude da taj proces, zajedno sa svojim zlim vođom zaustave, da ostane sve kako je bilo u prethodnih 13 godina. A, jasno je i poznato svima da nije samo 13 godina u pitanju.

Reč je o 35 godina propadanja. Najpre napomenimo – u ratne zločine – jer su oni po tragičnosti jednog takvog slučaja najstrašniji i najdublji. Tek nakon toga, inspirisanja na ubistva na nacionalnoj i verskoj osnovi, po stepenu zla u zapažanju ide ratno profiterstvo, kao neizostavni deo ratnog zločinstva, a onda i teška korupcija u takozvanom mirnodopskom dobu kada su vlast preuzele neodgovorne političke elite, potpuno nespremne da se nose sa zlikovcima kalibra Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, a zatim i njihovih političkih sinova – Aleksandra Vučića i Ivice Dačića.

Pojmovni sklop – nespremne političke elite – je previše blag za vlast koja je dozvolila da 12 godina od petooktobarske revolucije i pada ratnozločinačkog režima, državu ponovo preuzmu isti ti ljudi, koji su ostali mimo lustracionih procesa, oduzimanja imovine stečene na smrti i gladi i odgovaranja pred sudovima.

U državi u kojoj su autoriteti ubice i lopovi duže od tri decenije, odnosno u zemlji u kojoj su takvi politički ološi tako dugo opstali grabeći za sebe i sitnosopstvenički interes čak i nakon što su građanke i građane uveli u ratne sukobe, ubijajući ih ili praveći od njih ratne zločince i neljude, niko nije očekivao da će smrt 15 ljudi zbog pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, izazvati pobunu protiv istih tih zlikovaca tolikih razmera da im se konačno vidi kraj “karijere”. Posle desetina hiljada mrtvih, raseljenih, osiromašenih, tokom devedesetih ali i posle dvehiljaditih.

Zato su oni i bili tako opušteni, zato ih i nije bilo strah da će zbog njihove korupcije i nemara neko poginuti, jer su verovali i mislili da bi smrt par ljudi, ako se dogodi, biti samo ugriz muve u odnosu na sve ono što su građanke i građani Srbije pretrpeli unazad više od tri decenije.

Da se niko neće pobuniti i da će mirno nastaviti da kradu, lažu i uživaju u privilegijama koje toliko dugo imaju.

Oni koji su se bunili i tokom ratova devedesetih, a potom i posle petooktobarske revolucije bili su u teškoj manjini. Vlast ih je koristila za sopstvene potrebe, držeći ostale građanke i građane u strahu od spoljnog neprijatelja koji upravo preko tih glasova pobunjene manjine navodno pokušava da destabilizuje državu, otme delove teritorije, ukine nacionalni identitet i kulturu.

Međutim, sve se preokrenulo. Sada su većina građanki i građana okarakterisani kao unutrašnji neprijatelji, kao “ustaše”, “balije”, šiptari”, koji hoće da unište našu zemlju i za to su odlično plaćeni, odnosno finansirani spolja, imajući u vidu koliko njih podržava proteste protiv režima.

Kada se već govori o finansijerima studentske pobune koja je na korak da izazove generalni štrajk u celoj državi, pošteno je otkriti ko zaista daje novac za takav ishod. Reč je o siromašnih roditeljima, koji mesečno imaju primanja od oko 500, 600 evra, u proseku, koji gladuju, ne leče se kako bi decu poslali u jedan od univerzitetskih centara na školovanje. Plaćaju im od tih bednih primanja stanove, hrane ih ne bi li im deca nakon školovanja otišla u inostranstvo i spasila se bede koja je duže tri decenije sudbina većine ljudi na našoj zemlji.

Da, oni su ti zli finansijeri revolucije o kojima predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, sa takvom mržnjom govori. Oni su ti koje će on, kako tvrdi pobediti, o čemu će čak i knjigu napisati. Tako je najavio.

Siromašni roditelji studenata koji su spremni da odvoje još više i duže od svojih bednih plata i penzija, da plaćaju školarine, stanove i hranu studentima, podržavajući ih u njihovoj borbi protiv okupatora – Aleksandra Vučića.

Pitam se kako je to pisati knjigu o bednim životima jadnih ljudi kojima vladaš, kojima si uzeo sve da bi ti imao i grcao u bogatsvu… Jer on najbolje zna ko finansira njegov pad. Jedan od najsiromašnijih i najnesrećnijih naroda na evropskom tlu.

Vratimo se na početak kolumne. Kako smo došli do toga da se narod konačno oslobodio straha od diktatora? Pa, zato što veruje u pobedu.

(Danas, foto: Medija centar Beograd)