Stevan Filipović ne sme da ostane sam.

Kao ni Tanasije Marinković, ni Jelena Kleut, niti bilo ko od profesora koji su kritički glas, ne samo od kako je omasovljen studentski pokret, već mnogo, mnogo pre. Taj glas mnogo žulja ovaj režim i zato, na različite načine, pokušava da se ućutka i slomi.

Stevan već koji put pokušava da se povuče iz javnosti, a kao što neko reče – “neće javnost od njega”. Gotovo istovremeno kada je na skupu na temu tranzicione pravde i pomirenja pokušao da objasni da se u tzv. “uplivu radikalne levice u studentski pokret” u Srbiji, kako se to nekad pojašnjava, ne radi o nekakvoj ekstremnoj levici već o grupici kroz koju već prilično dugo progovara režim, na njihovoj “osmatračnici” je osvanula objava “Stevan Filipović nastavlja da ruši studentske proteste”.  Ne, ne ruši Stevan. Niti iko od profesora koji su odavno dokazali dobronamernost prema studentima i zajedničkoj izgradnji pravednijeg društva. Sedela sam red ispred dok je Stevan govorio, vrlo dobro čula i vrlo jasno shvatila poruku.

Istovremeno sa “osmatračnicom”, režimski tabloidi targetiraju studente koji su iz Srbije došli na istu konferenciju i nas profesore koji smo tu, zajedno sa njima. Objavljuju spisak nas tridesetak koji smo zajedno prešli granicu Srbije. Pa ko to onda ZAISTA proziva, spinuje, širi mržnju i pokušava da podeli studentski pokret?

Stevan je prvi progovorio o onome što se dešava od početka godine, doslovno od momenta, kako je predsednik nedavno rekao, kada se država osvestila i preuzela kontrolu. Da, tada počinju vrlo bučni napadi na studente iz STAV-a, počinje se sa ograđivanjem od nekih studenata, aktivista, civilnog sektora, ProGlasa, a sada su aktuelna ograđivanja od zborova, pa čak i od medija. Medija? Pa da grupa novinara nije bila dan i noć sa studentima, dokle bi stigao taj glas?

Uz studente sam i pre blokada, svaki dan na našem Filozofskom fakultetu. Neopisivo je mučno bilo svedočiti targetiranju Stavovaca. Onih koji su se pobunili kada je retko kome od studenata i padalo na pamet da se pokrene. Bili su tada usamljeni, ali istrajni i neverovatno hrabri. Nama, njihovim profesorima, bilo je jasno odakle sve dolaze napadi, ali je procena bila da je bolje ignorisati, ne davati na značaju, na primer, onima koji sebe nazivaju Partija radikalne levice. Pogrešili smo, trebalo je tada progovoriti. Posledice su nemerljive. Nisu se smirili dok ovi studenti nisu završili u pritvoru ili egzilu. Čak i sada smetaju. Kome smataju? Kome smetamo mi?  Smetamo glasnogovorniku PRL-a na novosadskom Filozofskom koji nas poimence proziva i smetamo režimu.

Stevan Filipović od tada otvoreno piše šta se dešava i postaje javno nepoželjan, prognan jer se “usuđuje” da kritikuje studente. I to nikako sve, već jednu grupicu koja preuzima monopol nad studentskim glasom i koja konstantno podstiče razdor.

Svih prethodnih godina kritikovala sam tišinu u akademskoj zajednici i uopšte u našem društvu zbog tog konformističkog stava “ne talasaj, izgubićeš privilegije ili jednostavno ćeš se naći na vetrometini”.

Nedopustivo i licemerno bi bilo ovo prećutati, to bi značilo da nismo spremni za suštinsku promenu. Kritički stav je dužnost nas sa akademije, bez obzira da li je reč o režimu, studentima ili – režimu koji progovara kroz pojedine studente.

Neka za početak bude nekoliko glasova. Stevan nije sam.

(Autonomija)