Danas je 22. dan otvorenog političkog progona studenata, aktivista i profesora zato što su navodno pripremali rušenje ustavnog poretka u državi gde režim svakodnevno ruši ne samo ustav i zakone, već ugrožava dostojanstvo, privatnost, bezbednost, život: 21. dan pritvora, stenica, 21 dan nepravde. Kažu, drže se, dobro su, ne možemo ni da naslutimo šta to znači, mogu samo oni i njihovi najbliži.

Oprostićete, posvetiću posebnu pažnju političkom progonu aktivista grupe STAV jer njih najbolje poznajem.

Danas je 4. april, Dan studenata. Aktivisti iz STAV-a su uspeli da probude uspavane studente. Sada sam već dugo na fakultetu, svedokinja sam, znam šta to znači.  

Imam potrebu da podelim nekoliko slika, lične su

Prvi februar prošle godine, dan zvaničog osnivanja, nekoliko STAV-ovaca stoji na ulazu u kampus, sa plakatima u ruci, ostatak deli letke. Hladno je, ne sećam se da li je bila košava ili severac, ali je baš duvalo. Oni stoje na tom vetru sa osmehom, većina kolega prolazi nezainteresovano, no to im nije važno, oni su tu.

Nazvali su se studenti protiv autoritarne vlasti – STAV. Već tih prvih dana licemerno je zamerano da je taj aktivizam previše politički za studente, pa su rešili da se bave nekim onako baš studentskim temama – a šta je apolitičnije od kvaliteta hrane u menzi. Organizovali su anketu među studentima i rezultate vrlo jasnog nezadovoljstva želeli da prikažu akcijom ispred menze. Međutim, potpuno nesvesno zagrebali su u još jedno leglo korupcije pod okriljem tzv. javnih nabavki baš u sektoru ishrane Studentskog centra, i tada se pokreće režimska mašinerija u vidu podobnih studenata a oni postaju meta. Jedan stariji kolega, vrlo brzo će se ispostaviti, vodeća uloga i u drugim epizodama, verbalno ih je napao, oteo brošure i pobacao u smeće. Dotrčali su zabrinuti do mog kabineta, obavestili smo medije i od tada je to jedna posebna povezanost. Izuzetno poštujem sve naše studente i studentkinje, trudim se da sam uvek tu za njih i osećaj ponosa na to koliko su aktivni, pametni, dobri i koliko je zadovoljstvo raditi sa njima, pomagao mi je svih ovih godina da funkcionišem u ovom beznađu. Međutim, kada  shvatite da je grupa iskrenih, čestitih, čistih mladih ljudi u nevolji samo zato što ima ogromno srce, glasna je i hrabra, onda to prerasta u nešto lično i ne stidim se toga.

Ne bih sada podsećala na sve događaje oko nelegalnih i nelegitmnih izbora za Studentski parlament Filozofskog fakulteta, u svemu tome raste podrška i drugih studenata ali se ne čuju njihovi glasovi.

Prvi novembar, bila sam na fakultetu kada sam osvestila šta se zapravo dogodilo, nakon najbližih, odmah sam pozvala Doroteju i Milu da proverim da li su dobro pošto putuju vozom gotovo svaki dan. I dalje je jak taj osećaj tuge, očaja, besa, nemoći zbog stradanja ljudi, bila sam i skeptična da li će Novosađani reagovati. Stigao je poziv STAV-a da se uveče okupimo na Trgu slobode, bili smo zajedno, ćutali, očajni. Tokom novembra, svakih nekoliko dana SviĆe i STAV su organizovali proteste, okupljanja, akcije, držali su Novi Sad na nogama. Sve ovo navodim jer smo skloni zaboravljanju.

Počele su blokade fakulteta, druga polovina decembra, neko okupljanje ispred rektorata. Te večeri sam naišla na fotografiju na kojoj su Mila, Lazar i Bane, ponovo na vetru ali odlučno stoje. Počela sam da plačem, kroz šta su sve prošli ti mladi ljudi a oni su jednako snažni i istrajni.   

Januar, jedan od studentskih protesta, Mila pritrčava: „Profesorka, posle ovog idemo da snimimo sagovornike za radio paket“. Nema nastave, nema predispitnih obaveza ali ona brine i uredno se javlja. To je Mila, glasna je i ne preza. „Profesorka, neće vam se dopasti ali imam zamerku na to što Odsek za medijske stuidije…“ i tako je od prve godine. Nije lako čuti kritiku,  ali je to jedino ispravno i ona će uvek reći šta misli, neće kalkulisati i procenjivati na mrežama koliko je popularna.

Prvi februar, na našem Filozofskom fakultetu nikad veća gužva, tu su gosti studenti sa beogradskog Filozofskog, Fakulteta političkih nauka. Prilazi Lazar, potpuno ushićen, sa onim njegovim beskrajno dragim osmehom, „o ovome smo maštali kada smo se pokrenuli“. Da, to je srce, iskrenost, energija, to je ona čistota i čestitost koju sam pomenula. Oni su maštali da se mladi pokrenu, pobune, reaguju, bore za pravednije i bolje društvo. Zar je to terorizam, rušenje ustavnog poretka?

Petak 14. mart, Lazar i aktivisti iz PSG-a su privedeni, ostali ne mogu nazad u državu. Očajna sam ali i vrlo ogorčena, živimo u u licemernom društvu. Gde je sad ta solidarnost koja divno zvuči, ali ako se ne živi kad je zaista kritično i opasno – ostaje samo fraza.

I na kraju, uprkos ali i zbog svih spinova, laži, manipulacija, napada prorežimskih medija i samih funkcionera, ovo je slika koju jedino želim da čuvam i biram da verujem u ove mlade ljude.

Anja, onako tanana i nežna ali vrlo spremna da se sama nadvlači s policijskim štitovima, Bane, najbolji logističar, probleme rešava mirno i uz osmeh, Jovan, majica KUD Idijoti, šta više reći, Doroteja mudra, nežna, emotivna sa srcem većim od nje same, Mila, toliko brižna i draga u svoj svojoj glasnoći ali samo prema onima koje primi blizu sebe, Dejan, onaj koji ume u pravi čas da odrecituje pesmu predsedniku Matice srpske i Laza, jedna duša i vedrina, koji bi i sad, da može, radio lajv iz zatvora.

Mnogo boli ova nepravda, ali se i ne zaboravlja. Zato glavu gore i glasno – neće vam proći.

(govor na protestu ispred zgrade suda i tužilaštva u Novom Sadu povodom politički montiranog režimskog procesa protiv 12 studenata, aktivista i profesora)

(Autonomija)