U društvu koje ne mari za odgovornost javne reči, lepljenje etikete najprihvatljivije je oružje u obračunu sa protivnikom. Etiketa, kao rukom nacrtana meta za gađanje, poslužiće za lavinu pokvarenih jaja, katrana i perja ili, pak, nečeg ubojitijeg. Onome, pak, koji se rešio da „pljune, pa zalepi“ – ruke ostaju, ali samo naizgled, čiste.

Bizaran, ali zbog toga nikako manje opasan, primer „etiketiranja“ jeste slučaj Atile Kemiveša, profesora nemačkog jezika u vrbaskoj gimnaziji „Žarko Zrenjanin“, kome je koleginica Radojka Tmušić Stepanov, profesorka ruskog jezika u istoj školi, zalepila etiketu „fašiste“, a potom pustila da internet i mediji od kamenčića pokrenu lavinu.

Na sajtu Youtube, 22. decembra osvanuo je snimak anonimnog korisnika Nori pod naslovom „Kemiveš Atila, profesor nemačkog gimnazije u Vrbasu prima fašistički pozdrav“, a dalje u opisu navodi se da „umesto da izgrdi učenike zbog nacističkog salutiranja, nastavnik uzvraća sa ‘HAJL’.“ Na snimku, međutim, nije sve tako kako piše autor naslova. Vidi se da se desetak učenika kikoću i smeju, pa staju u vrstu, a potom parodiraju nekakav vojni pozdrav. Neki sa pesnicom na slepoočnici, a neki sa podignutom rukom. Profesor prilazi, oni se kikoću i smeju. Profesor kaže: „Na mestu voljno, razlaz!“. Akteri snimka, učenici i profesor napuštaju kadar. Kraj snimka.

Da snimak senzacionalistički osmišljenog naslova ne bi zauvek ostao neprimećen u internet-svemiru, profesorka Radojka Tmušić Stepanov je preduzela sve što je mogla – obratila se na podugačak spisak onih kojih bi za ovaj slučaj morali biti zainteresovani. Prvenstveno redakcijama elektronskih i pisanih medija. Odgovorni predstavnici medija izvesno bi lako rešili dilemu „da li verovati sopstvenim očima ili šokantnom naslovu“ – da nije januar. U novinarskom kalendaru, jedan od onih meseci kada se u potprazničnoj potrazi za vestima javljaju drekavci. Ili, u ovom slučaju, fašisti. Prateći dramatizaciju, osvanuli su naslovi „Profesor se sa učenicima igra nacista?“, „Nacistički pozdrav profesoru nemačkog?“,“Profesor zbog ovog snimka optužen da je fašista“, itd. I tako su se profesorka Radojka Tmušić Stepanov, koja je inicirala hajku na svog kolegu, i mediji odjednom našli na istoj strani. Onoj koja olako lepi etikete i voli naslove sa velikim, masnim slovima. Velika, masna slova sa naslovnica postala su očajničko oružje štampanih medija u borbi za prodaju tiraža, a posledično isti su, često, i jedina (čitaj: nepotpuna ili ne sasvim istinita) informacija za sve one koji tek okom okrznu dnevna izdanja na novinskim štandovima.

Konačno, u društvu koje čita samo naslove u novinama – oni koji lepe etikete mogu unapred da računaju na pobedu. Tako je od strane onih koji su „priči o gimnazijskog fašisti“ dali vetar u leđa promakla duga mejling lista na koje je upućena optužba sa video-snimkom među kojima su adrese desničarskih stranaka i organizacija, ali i Vojska Srbije i Sinod Srpske pravoslavne crkve(?!). Zanemareno je upozorenje profesora Kemiveša da je „zbog čitave hajke ugrožena i njegova bezbednost, ali i bezbednost njegove porodice“, kao i činjenica da je sličnu javnu hajku već preživeo pre više od godinu dana od iste koleginice.

Naime, tada je „dokaze“ da je profesor Atila Kemiveš – osvedočeni promoter fašizma, profesorka Radojka Tmušić Stepanov pronašla na zidovima kabineta nemačkog jezika i „obelodanila“ ih sredinom 2012. godine u lokalnom listu „Glas“ u svojoj kolumni „Naša Rusija“ pod naslovom „Šapka nevidimka“:

U kabinetu broj 11. Gimnazije „Žarko Zrenjanin“ u Vrbasu, gde profesor Kemiveš Atila drži časove našoj deci „neophodnog“ nemačkog jezika, obreli su se posteri za naš narod i našu državu potpuno neprihvatljivog sadržaja – najblaže rečeno. Na zidovima vaspitno-obrazovne ustanove građanskog tipa se veliča oružje fašističke Nemačke i velike fotografije tog oružja sa sve kukastim krstovima je skoro dve školske godine bilo pred očima učenika. Na panou veličine metar sa dva metra (!) je prikazan razvoj nemačke tenkovske industrije. Ispod jednog tenka doslovno piše da je „Panzerkampfwagen pored Tigra najpoznatiji tenk, nastao kao odgovor Rusima na pretnju tenkom T-34“. Ovom rečenicom se podmuklo uvlači misao da je Rusija pretila Nemačkoj, pa je ova morala da se brani. Ta strašna zamena teza se ogleda i u tvrdnji da se „prvi zahtev za proizvodnju ovog nemačkog tenka javlja 1941. godine“, bez ikakvog dodatnog objašnjenja šta je taj „zahtev“ podrazumevao. To što je iza tog „zahteva“ 30 miliona izginulih Slovena, od čega 26 miliona Rusa, je od čitaoca vešto sakriveno.

U oktobru 2012. godine, sadržaj kolumne stigao je i do odbornika vrbaske skupštine, a sporni pano sa tenkom na kojem je kukasti krst bio je predmet višesatne rasprave. Profesorka Tmušić Stepanov izjavila je da su „ignorisanjem spornih panoa pogažene sve žrtve fašističkog terora i da kolegu Kemeveša treba suspendovati i zabraniti mu rad sa decom“, pozivajući da se oglase antifašistički pokreti. Profesorka je zanemarila da spomene podatak da je autor „spornog panoa sa fašističkim tenkom“ – učenica prvog razreda, kao i da su svi drugi panoi, zapravo, učenički radovi. Kako je tada pokušavao da objasni profesor Kemiveš, radovi na hamer-papiru na temu Nemačke, istorije i kulture uobičajena su praksa na kraju godine pre nego se ocene zaključe. „Pokušavam da nekima popravim ocenu i tako smo započeli tu praksu. Radove uvek okačimo na zidove kabineta. Jednostavno, učenicima je prva asocijacija na Nemačku – Hitler. Deca su pronalazila i druge teme kao što su automobilska industrija, nemačko pivo ili Oktobar-fest, ali u svakoj generaciji ima onih koji izaberu baš temu Drugog svtskog rata i ja nisam hteo da vršim cenzuru jer takvi radovi nisu nužno veličanje. Smatram da bih više pogrešio kada bih učenicima branio da se bave tim periodom nemačke istorije. Tražiti od njih da izostavljaju period nacističke Nemačke je isto kao da negirate holokaust. Optužbe da panoi 15-godišnjaka veličaju fašizam u najmanju ruku su uvredljive, ali i vrlo opasne. Naročito ako se naglašava da sam pripadnik mađarske nacionalnosti što nije prvi put otkako radim u ovoj školi“, rekao je Kemiveš.

Rusizacija vrtića

Radojka Tmušić Stepanov široj javnosti je poznata kao osoba koja je promovisala ideju o segregaciji u vrtićima, odnosno ideju o razdvajanju muške i ženske dece po „ruskom modelu“.
Ona je kao predstavnica proruskog udruženja „Spasimo decu – spasićemo Srbiju“ prošle godine na tribini u Novom Sadu rekla da je razdvajanje dece „provereno dobro rešenje“.
„Ja sam lično izračunala da za 12 godina, koliko traje osnovno i srednje obrazovanje, deca barem dve godine provedu u sedećem položaju. Argument profesora Bazarnog govori o pokretanju te dece, budući da se previše bavimo njihovim intelektualnim razvojem, a zanemarujemo emocije. Naravno, uslov je razdvajanje dečaka i devojčica, metod koji se u Rusiji pokazao vrlo uspešnim“, rekla je Tmušić Stepanov.
Ona je i autorka raznih tekstova na desničarskim sajtovima.

Međutim, u burnoj skupštinskoj raspravi, jedan od odbornika je, u pokušaju da potkrepi mogućnost istinitost sporne kolumne, potegao „argument“ nacionalne pripadnosti profesora Atile Kemiveša rečenicom: „Gle čuda, baš u kabinetu za nemački jezik u kome predaje – Atila Kemiveš“. Ovo je bio povod da se odbornicima pismom obrati profesorka srpskog jezika Lidija Heretek Miljanić, upozoravajući ih na „opasnost nacionalističkih izjava“, rekavši da se i sama više puta našla na meti sličnih prozivki i to od strane iste koleginice koja je Atilu Kemiveša prozvala „fašistom“. Zamerano joj je, kaže, što joj jezik koji predaje nije „ni maternji, ni taternji“ i što „mladu Srbčad podučava maternjem, a nije Srpkinja“.

Konačno, uvrede i prozivke na račun nacionalne pripadnosti pale su senku olako zalepljene „etikete“. Odbornik koji se „začudio koincidenciji nacionalne pripadnosti profesora i etikete koja mu je dodeljena“ provukao se usmenom opomenom, a niko od nadležnih institucija nije u slučaju Atile Kemiveša prepoznao govor mržnje, raspirivanje međunacionalne netrpeljivosti ili poziv na linč. Kemiveš se obratio Višem sudu u Novom Sadu privatnom tužbom kao da mu je ona jedino sredstvo zaštite građanskih prava. Umesto tačke – zarez, jer sudski postupak još uvek traje, a hajka se, nakon više od godinu dana, nastavila još žustrije.

Pretnje, uvrede i podrška

U razgovoru za „Autonomiju“, Atila Kemiveš kaže da posle medijske hajke kojoj je izložen oseća strah za sebe i svoju porodicu, nelagodu i mučninu.
U ponedeljak uveče dobio je preteći, uvredljiv telefonski poziv koji je dodatno uznemirio njega i njegovu porodicu. Slučaj je prijavio policiju.
On kaže da u proteklih dve godine, od prvog medijskog napada na njega, u kolektivu oseća značajnju distancu koju naziva „socijalno zlostavljanje“.
– Nije u pitanju samo nacionalizam, mada ima i tih elemenata, već vrlo često i čisti oportunizam koji je primetan kod mnogih mojih kolega – kaže Kemiveš.
Pre dve godine, posle prvog slučaja, pred Kemivešovim očima jedan učenik je šutnuo retrovizor na njegovom automobilu, a sada pojedini đaci, iz odeljenja kojima ne predaje, s vremena na vreme, dobace mu poneku uvredu.
– Sa druge strane, podrška mojih učenika i pojedinih kolega mnogo mi znači – kaže Kemiveš.

Ovog puta, na internetu i društvenim mrežama. Dok je broj poseta youtube stranici sa spornim snimkom od prvog talasa medijskih natpisa skočio sa svega desetak na preko 15.000 poseta, vrbaski gimnazijalci, učenici Atile Kemiveša pokrenuli su FB stranicu podrške kojoj se dosada pridružilo više od polovine učenika vrbaske Gimnazije. Iako su, kažu, svesni da na društvenoj mreži ne mogu mnogo da postignu, strahuju da bi profesor mogao biti suspendovan „ni zbog čega“, a „dobar je profesor, i dobar čovek“.

Ranka Ivanoska (Autonomija)