Ljudi uglavnom nisu prijateljski nastrojeni prema onima koji žele da ih prosvete. Zato ne treba da se čude kada im zagospodari osoba sklona obmanama, pričanju bajki i nastojanju da ih učini još gorim.

Te reči nisu odskora, niti su, mada bi od početka do kraja mogle biti, namenjene današnjoj Srbiji. Na nešto drugačiji način zabeležio ih je Gete u Vićenci septembra 1786. pred prizorima Paladijevih građevina koje su unakazile druga zdanja, nastala iz skučenih i prljavih potreba. Namera mu nije bila, kako kaže, da ponizi svoje prijatelje, već da podseti zašto je sve onako kako jeste. To jest, zašto po vladarevoj volji uglavnom biva onako kako učen čovek ne bi hteo da bude. Čitaocu je prepustio zaključak da krivica nije samo na lošem vođi već i na onima koji ga biraju i trpe.

Uopštenost poruke ne prikriva njenu gorčinu. Posredi je topos neuspeha u „popravljanju“ sveta i usklađivanju odnosa između primalnih potreba, političkog usmeravanja i umetničkog stvaralaštva. Zar nije dva i po veka ranije mladi La Boesi pisao da se za tiraninovo uže, u jagmi za udelom u plenu, zakači sav izrod kraljevstva? I zar se nije još u antičko doba, eto rêči Platonovog Sokrata u dijalogu Gorgija, smatralo da je neznanje uzrok zla, da neobrazovan i svirep tiranin za prijatelje ima samo sebi slične, da će moćan u državi, uključujući i mlade koji têže moći, postati tek osobe opčinjene nevaljalstvom vlasti, ne mareći za sopstveni obraz baš kao ni za očevidnost pojave da su se svi vladarevi napori vremenom sveli na zametanje tragova i izbegavanje kazne.

Naravno, nije samo neprosvećenost uzrok loše vlasti. Nešto je i do oskudne pameti, izopačenih karaktera, pohlepe, bede i straha.

Ali šta s onima kojima se takvi uzroci ne mogu pripisati, koji imaju pameti, neokaljani su, neustrašivi i žele da budu prosvećeni ako to već nisu? Kod kojih se, da se poslužimo romantičarskim ekskursom istog pisca, već rodila ideja o njima samima i probudio osećaj za „veličanstvenost istinitog i plemenitog života“? Šta da čine oni koji vide šta je u državi trulo i ne pristaju da se u toj truleži dave, niti da ih i nadalje vodi opaka grupa poluinteligenata i fušera?

Pozivanje na stare mudrosti, izrečene u drugačijim okolnostima, nije uvek puki dekor. Ako ništa drugo, pomaže da s današnjim iskustvom postavimo pitanja iz kojih su i one ponikle. Pogledajmo, dakle, u kojoj meri u našim prilikama neznanje caruje, da li ono proizvodi zlo, da li iz tog zla nastaje loša vlast, da li ona okuplja loše ljude i kvari one koji lošim još nisu postali i da li korupcija, rasipništvo i zgrtanje prljavog plena okreću vlast nastojanju da uguši kritiku i izbegne odgovornost? Ako su odgovori potvrdni, ostaje da vidimo dokle se zlo može podnositi i kakav mu se otpor mora pružiti?

Zbog obrušavanja nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici 1. novembra 2024, pogibije 15 građana i odgovornosti za tragediju, posle velikih demonstracija u Novom Sadu 5. novembra i hapšenja nekih učesnika, pobunili su se studenti. Napad na studente 22. novembra ispred Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu prouzrokovao je tri dana kasnije blokadu tog fakulteta. Isto su učinili studenti novosadskog Filozofskog fakulteta 2. decembra, kada su blokirani i rektorat Univerziteta u Beogradu i još tri njegova fakulteta. U narednim danima blokirani su i niški i novosadski rektorat, da bi do sredine decembra bilo blokirano više od 50 državnih fakulteta u četiri univerzitetska centra. Studentima su se ubrzo pridružili srednjoškolci, zemljoradnici, prosvetni radnici, advokati, taksisti, a u januaru 2025. podrška je počela stizati i od sudija.

Krajem decembra studenti su istakli četiri zajednička zahteva: objavljivanje kompletne dokumentacije o rekonstrukciji železničke stanice u Novom Sadu; odbacivanje optužbi protiv uhapšenih i privedenih studenata i mladih na protestima povodom pada nadstrešnice; podnošenje krivičnih prijava protiv napadača na studente i profesore i pokretanje odgovarajućih postupaka; povećanje izdvajanja iz budžeta za materijalne troškove državnih visokoškolskih ustanova od 20 odsto. Dodat je zahtev koji nije izdvojen u posebnu tačku nego je, premda zadire u bit problema, pomenut u instrumentalnom okviru kao sastavni deo procesa ispunjenja četiri osnovna zahteva i kao objašnjenje zbog čega studenti ne žele da razgovaraju sa predstavnicima vlasti i sa političkim funkcionerima: da državni organi i druge nadležne institucije rade svoj posao u skladu sa zakonom, efikasno, odgovorno i bez političkih uticaja. Studenti u Novom Sadu posebno su tražili ostavke premijera Miloša Vučevića i novosadskog gradonačelnika Milana Đurića.

U brojim izjavama za medije neki od studenata izneli su da suštinu postavljenih zahteva čini želja da žive u normalnoj pravnoj državi. Time su uspostavili opozitnu tvrdnju da država u kojoj sada žive nije ni pravna ni normalna.

Vlast se odmah suočila sa teškoćama da se studentima suprotstavi. Uprkos neveštim pokušajima, na studente se nisu mogla primeniti oprobana sredstva difamacije političkih suparnika. Za njima se nisu vukli repovi političkih promašaja, neiskrenosti, sebičnosti, konvertitstva, materijalnih interesa, ili mnogo čega drugog što bi za odrasle, pod teretom ambicija ili egzistencijalnih briga, predstavljalo obuzdavajući hendikep. Pogotovo kada imamo na umu činjenicu da želju za životom u normalnoj državi aktuelna vlast nije ni mogla da ispuni jer nenormalnost svoje tvorevine ne priznaje, pa bi jedino što joj preostaje bila demisija. Na kraju krajeva, postajalo je sve manje važno da li su sva četiri osnovna zahteva ispunjena (važno jeste samo zbog trajanja blokada), jer su studentski protesti postali vrednosno raskršće pred idealističkim izborom između prevarantskog i poštenog društva, zbog čega su se velikom brzinom proširili i primili odlike narodnog bunta.

Nije lako odrediti današnji sistem u Srbiji koristeći udžbeničku tipologiju vlasti. Obično se govori da je vlast autoritarna i da je reč o hibridnom režimu zemlje u tranziciji.

Takve kvalifikacije su ili preblage ili pogrešne.

Autoritarnost je opšta odlika nekoliko poredaka. U našim prilikama prisustvo lične vlasti, prekoračenja ovlašćenja, samovolje i bezobzirnosti s jedne strane, i nepoštovanja zakona i podele vlasti s druge strane, navodi na zaključak da je u značajnoj meri u igri autoritarnost karakteristična za apsolutizam ili autokratiju u sistemima diktature, tiranije ili despotije. Razume se, u uslovnom smislu, imajući na umu istorijske analogije i brojna odstupanja od njih. Kao primer divergencije mogu poslužiti definicije tiranije date povodom Ksenofontovog dijaloga Hijeront ili o tiraninu, u kojima Leo Štraus ističe da bi najbolja moguća tiranija predstavljala vlast koja nije u skladu sa zakonom, ali je podanici prihvataju, dok Aleksandar Kožev nalazi da tiranija, u moralno neutralnom smislu, postoji tamo gde neka frakcija, ne tražeći saglasnost ili kompromis sa drugima, svima nametne jedan s njihove strane spontano priznati autoritet i svoje ideje i postupke. Autoritarnost bi, dakle, bila blagonaklon opis vlasti čije osnovne osobine imaju zloćudniju prirodu.

Osim toga, naš režim svrstavaju u hibridne zbog spoja forme kojom se normativno deklariše demokratija i prakse u kojoj se principi demokratije zanemaruju ili potiskuju. Između tih polova, međutim, kod nas nema poželjnog antagonizma, čak ni nevoljne i prividne uravnoteženosti. Nedemokratska praksa ima ubedljivu prevagu. Otuda se ne bi moglo reći, kao za države koje odista jesu u tranziciji, da smo na putu ka demokratiji, jer smo zapravo na putu od demokratije, ako je nje ovde ikada bilo i ako taj put već nije okončan ukopavanjem u čistu despotiju. Onoga što već u prvom članu Ustava piše – da smo država zasnovana na vladavini prava, socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima – u praksi ili uopšte nema ili je incidentnog karaktera i nazire se samo u tragovima.

Volja jednog čoveka iza koga stoji jedna partija čini da su sve državne ustanove, bar u pogledu nadležnosti, nezavisnosti ili samostalnosti – insuficijentne i degenerisane. To, ujedno, objašnjava strah od tzv. obojene revolucije i njeno pripisivanje studentima kao najgore pošasti, iako su sve do sada poznate obojene revolucije bile usmerene protiv autokratskih režima i zalagale se za liberalno društvo. Zabrinjava ćutanje vodećih država Evropske unije i same Unije. Tek je nedavno, krajem januara 2025, mimo njih, Berliner Zeitung objavio komentar u kome, povodom zbivanja u Srbiji, ocenjuje da je skandalozno kako se podržava jedan od poslednjih autokrata Evrope i kako se ignorišu masovni protesti.

Nešto je lakše naći odgovor na pitanje da li najviši predstavnici vlasti podvrgavaju građane određenoj vrsti torture. Prema Konvenciji UN protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka, jednim oblikom torture smatra se i svaki akt službenog lica ili bilo kog drugog lica koje deluje u službenom svojstvu ili na njegov podsticaj ili s njegovim izričitim ili prećutnim pristankom, kojim se nekoj osobi namerno nanose teške mentalne patnje zbog bilo kojeg oblika diskriminacije. Pošto se pojam diskriminacije odnosi na svako relevantno ali pravno neopravdano razlikovanje, uključujući nejednakost pred zakonom, protežiranje, političku i medijsku proskripciju, korupciju i druge zloupotrebe proistekle iz političke moći, jasno je da se takav vid zlostavljanja ovde sračunato praktikuje.

Sa današnjim protestima studenata uporedivi su protesti iz juna 1968. U oba slučaja protesti su bili autonomni, široko rasprostranjeni i intenzivni, praćeni blokadama fakulteta i postavljanjem posebnih zahteva. Učešće studenata u demonstracijama 1991, 1992, 1996. i 1997. nije u dovoljnoj meri imalo slične karakteristike.

U 1968. sukobi sa milicijom na Novom Beogradu počeli su u kasnim večernjim satima 2. juna i rasplamsali se tokom noći i sledećeg dana. Već u ponoć prvog dana su se na skveru ispred Studentskog grada ređali govornici koji su pred oko 3.000 studenata isticali da su povod za protest birokratija i druge loše pojave u društvu. Na vanrednom sastanku Univerzitetskog odbora Saveza studenata i Akcionog odbora demonstracija 3. juna donet je Proglas u kome studenti traže: smanjenje socijalnih nejednakosti, rešavanje nezaposlenosti, stvarnu demokratiju u svim oblastima društvenog života, puštanje iz zatvora svih pritvorenih studenata i odgovornost za neopisivo surovo ponašanje milicije. Narednog dana je i predsedništvo konferencije Saveza studenata Jugoslavije donelo Proglas u kome, osim pomenutog, traži još i: ukidanje privilegija, učešće studenata u odlučivanju o njihovom položaju, reformu i popravljanje materijalnog položaja univerziteta, objektivno informisanje i stvaranje u društvu atmosfere koja će omogućiti normalan dijalog. Sa Akademije za primenjenu umetnost upućen je i zahtev za iskorenjivanje nepismenosti. Kao što vidimo, najvažniji zahtevi su bili neskriveno političke prirode.

Protesti nisu bili dugog veka. Okončani su nakon domišljate Titove podrške studentima u govoru održanom 9. juna. Ni od studentskih zahteva nije bilo rezultata. Naprotiv, ubrzo je usledio talas represije. Već u avgustu je zabranjen vanredni broj Studenta, usledilo je nekoliko prekršajnih postupaka protiv studenata zbog izvikivanja parola, a krivični postupak protiv jednog od njihovih vođa, Vladimira Mijanovića, okončan je osudom na zatvorsku kaznu zbog neprijateljske propagande. S manje ili više uspeha zabranjivani su novosadski Index iz maja 1970, vanredni broj Studenta iz 1971, časopisi Praxis 1-2/69 i 3-4/71, Kultura, Vidici, Delo, Razlog. Pokrenut je postupak za zabranu Žilnikovog filma Rani radovi (1969), a isto je pripremano za film Makavejeva WR misterija organizma (1971). Zbog filma Plastični Isus (1971) reditelj Lazar Stojanović osuđen je na tri godine zatvora. Za vreme eskalacije dogmatske verzije partijskog liberalizma, zbog literarnih radova su 1972. osuđeni na zatvorske kazne Slavko Bogdanović, Miroslav Mandić i Roža Šandor, a dve uslovne osude dobio je pesnik i urednik časopisa Uj simpozion, Oto Tolnai. Partijska elita Vojvodine i njoj odani pisci i novinari, nakon razilaska grupe KÔD, stali su na put i mladoj avangardi okupljenoj oko novosadske Tribine mladih.

Junski protesti 1968. bili su nadahnuti nemirima na univerzitetima širom Evrope, pre svega u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj. I ne samo tim nemirima, nego i pokretima u umetničkim krugovima. Već od 1952. u Francuskoj ali i drugde deluje Situacionistička internacionala, (sub)kulturni, politički i umetnički pokret, usmeren na ukidanje granica između umetnosti i svakodnevnog života. Nemački konceptualista Jozef Bojs je u Dizeldorfu 1967. osnovao i proglasio umetničkim delom Nemačku studentsku partiju. Kod nas su se pojavili filmovi tzv. crnog talasa (Tri, Skupljači perja, Buđenje pacova, Kad budem mrtav i beo, Žurnal o omladini na selu zimi). Nije neobično što je u listu Student već 21. maja 1968. izašao redakcijski uvodnik sa pitanjem da li studenti, osim ispita, spremaju i nešto drugo i da li je, osim napetosti, moguća i konfliktnost.

Sadašnjim studentskim protestima nisu prethodili spoljašnji uzori, nije bilo impulsa iz prevratničkih pokreta u svetu umetnosti, nije bilo zabrana ili osuda. Stvar je potekla samostalno kao izraz revolta zbog beskrajnih manipulacija političke elite, kao pobuna razuma protiv nepravde, nemara, samovolje i neodgovornosti. Ipak, ne smemo zaboraviti delovanje Andreja Josifovskog Pijaniste u svetu strit-arta, koji je nastavio putem kojim je pre nepunih 30 godina išao Miroslav Nune Popović sa grupom Magnet, a daleko pre, još krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, Dei leči duo Vitorac-Pavlov. Mada vremenski nije u bliskoj vezi, od posebnog je značaja doprinos Slavka Bogdanovića i Živka Grozdanića koji su u prvoj dekadi 21. veka svoj glas protesta izrazili blasfemičnim umetničkim delima POP-arta, ne skrivajući političku poruku i negodovanje pred trudom da se „pojmovi i simboli koji se smatraju svetim održe uprkos materijalnim činjenicama koje ukazuju na pervertirane učinke takvog ustrojstva“.

Za sada se protesti studenata u Srbiji opravdano smatraju vrstom građanske neposlušnosti. U teorijama građanske neposlušnosti uglavnom se polazi od nepravednog prava. I Radbruhova formula izvire iz postavki o zakonskom nepravu i nadzakonskom pravu. Kada je reč o pravnoj sigurnosti kao vrednosti koju je potrebno uravnotežiti sa svrsishodnošću i pravdom, on govori o isključenju proizvoljnosti u tumačenju i primeni pravnih propisa i o pozitivnim propisima koji ne zadovoljavaju minimum pravde. Čini se da ostaje nepokrivena oblast postupanja van primene propisa, postupanja, dakle, koje se ni na koji način ne osvrće na propise, pa ni na njihovo tumačenje, nego svoje postupke zasniva na golom autoritetu ili pukoj arbitrarnosti. U takvoj situaciji nije više reč o sadržaju i interpretaciji pozitivnog prava, nego naprosto o njegovom ignorisanju. Stoga bi, po svemu sudeći, trebalo u igru ubaciti i nadzakonsko nepravo, kao esencijalni izvor anomije i nepravde. Nepravo se tada ne bi ispoljavalo samo u protivzakonitosti, već i u tendenciji ili moći da se pravo prevlada nadzakonskom voljom, koja svoju legitimnost izvodi iz veštački stvorene popularnosti i partijske snage.

Današnja zbivanja, međutim, ne bi se uklopila u Rolsovu teoriju građanske neposlušnosti koja predstavlja javni, nenasilni, svestan politički čin suprotan zakonu, ali usmeren na to da dovede do promene zakona ili politike u društvu koje je blizu pravednom jer ima legitimno ustanovljenu demokratsku vlast i u najvećoj meri je dobro uređeno, mada u njemu povremeno dolazi do ozbiljnih kršenja pravde. Ali uklapa se u shvatanje H. Dejvida Toroa da je ta vrsta otpora mirna revolucija u kojoj podanik otkazuje poslušnost a službenik daje ostavku, jer građanin nema samo pravo nego i dužnost da ne pomaže zlo tako što će ostati veran vladi čiji karakter i mere ne odobrava, pa nepravedne zakone treba odmah da krši umesto da im se pokorava sve dok ne budu popravljeni. Uklopila bi se i u gledište Ronalda Dvorkina da u slučaju neodređenosti prava o čijem značenju su suprotstavljena gledišta verovatna, građanin koji se drži svog stava ne postupa nepravično, zbog čega vlast treba da pokaže odgovornost prema onima koji se zakonu ne pokoravaju, tako što će, budući da je vladavina prava složenija i razumnija od svakog pravnog dogmatizma, odustati od krivičnog gonjenja neposlušnih, bez obzira na to što njihovi protesti, koji ne isključuju blokade određenih objekata ili saobraćajnica, nisu potpuno nenasilni. Šire definicije su prihvatljivije, jer bi se inače neposlušnost koja nije potpuno nenasilna mogla svrstati u krivična dela kao što su Napad na ustavno uređenje (čl. 308. KZ) ili Pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja (čl. 309. KZ), u koja ona nikako ne spada. U našem slučaju pogotovo, imajući na umu činjenicu da se građanska neposlušnost iskazuje zbog kršenja a ne radi kršenja zakona i ustava. Nije ovde toliko problem loš zakon, koliko nemarenje za zakon.

Pred nama se odvija sukob dece i vlasti. Pojam deca koristimo u prenesenom ali afirmativnom značenju: nije reč o uzrastu nego o mladima koji uče. S druge strane, iako u takvu decu ne spada, vlast nije lišena infantilnost koja izvire iz uverenja da može zabašuriti od koga se politici učila i kakva zla je uz učitelja činila, kao što naivno veruje da može doveka vladati služeći se obmanama, pričanjem bajki i zaglupljivanjem. Mogućnost da se političkom vrhu neumorno javno podsmevate i bez pravnih posledica tvrdite da su mu ruke krvave, da ne govori istinu, da krade ili da je povezan sa organizovanim kriminalom, kao što uz izvesne rizike možete ovde, pojavljuje se samo kao dokaz više da je on s priličnom infantilnošću uveren da do njegovih pristalica takve paskvile neće dopreti, ako dopru da neće biti shvaćene, a ako i budu da one neće pokolebati odane, nego naprotiv – pokrenuti ih na odmazdu. Sve, naravno, govori loše i o vrhu i o pristalicama i o institucijama, a korupciju istura u prvi plan kao pogonsko gorivo sistema i poslednji bedem odbrane. Ali sve, takođe, govori i o pogrešnoj proceni da trpljenje ponižavanja i potcenjivanja nema granice.

Dobar primer je najnovija akcija poltronske glorifikacije predsednika pod nazivom „1000 najvećih uspeha Aleksandra Vučića u periodu od 2012. do 2024. godine“. Pobrojani uspesi zapravo su popis njegovog delovanja mimo ustavnih ovlašćenja. Tu su sve izgradnje, dogradnje, sanacije i rekonstrukcije objekata, pogona, parkova i deponija, uključujući kao poseban uspeh i završetke radova. Tu su i sve restauracije, rehabilitacije ili sanacije puteva, porast prihoda od turizma, finansijska podrška narodnim kuhinjama, stambeni krediti za dijasporu, kupovine slike Paje Jovanovića i pisama Mileve Marić. Mada nije van nadležnosti, pitanje je kakav uspeh uopšte može predstavljati deo spiska koji se odnosi na presecanje vrpci ili otvaranje fabrika, vrtića, rečnih pristaništa, parkinga, garaža, čak i stepeništa! Sam naziv propagandnog poduhvata daje do znanja da sličnih uspeha ima daleko više, ovo su samo najveći, pa preostaju još veliki, veći, značajni, dragoceni, ili oni obeleženi pridevima neke druge semantičke graduelnosti. Akcija je infantilna kako na strani adresanata, tako i po ciljnoj grupi, jer je infantilnima i namenjena.

Pravno opravdanje građanske neposlušnosti, koje uvek nailazi na teškoće, moglo bi se izvesti iz analogije sa nužnom odbranom i krajnjom nuždom (čl. 19. i 20. KZ). Fenomen dobra koji u pomenutim odredbama predstavlja objekt zaštite, već sada obuhvata nematerijalne vrednosti poput sloboda i prava građana. Fenomen srazmernosti, koji počiva na uslovu da učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo, može se naći u nepristrasnoj proceni društvenih vrednosti, prema kojoj će nužnost odbrane sloboda i prava građana uvek biti vrednija od neznatnih oblika kršenja javnog reda, nanošenja materijalne štete manjih razmera ili suprotstavljanja naredbi da se od odbrane odustane. Preostalo bi da se pojam istovremenosti napada drugačije formuliše ili protumači tako da se odnosi i na produženo ili kontinuirano kršenje sloboda i prava, koje dovodi do akumulacije nezadovoljstva i spremnosti na otpor. Pritom ne treba isključiti primenu određenih elemenata Radbruhove formule zasnovane na postavci da pozitivizam nije u stanju da vlastitom snagom obrazloži važenje zakona, nego je neophodno pozivanje na svrsishodnost i pravdu, tako da se kao opšti konstrukti pojavljuju pojmovi nepodnošljivog neprava i nadzakonskog prava.

Kada je reč o torturi, građanin nije dužan da je trpi uopšte. Ako mu država ne pomaže da je spreči ili ona sama od nje ne odustane, ovlašćen je na samopomoć. Osnovni oblik samopomoći je neposlušnost, otpor koji može biti izražen obustavom rada, zauzimanjem objekata, blokadama saobraćaja i drugim vidovima protestnog ometanja institucija čije delovanje je i dovelo do nezadovoljstva.

Sa neke astralne tačke moglo bi se, poput Ničea, govoriti da su sve građanske institucije, uključujući rad, poziv, poredak, moral i pravo – hipokritske, zasnovane na onom najprosečnijem, na zaštiti od izuzetaka, na poricanju ličnosti i njenom podređivanju jednoj za svagda ustanovljenoj šemi. Moglo bi se kada se vlast uporno ne bi poigravala takvim institucijama i izrugivala nam se nudeći umesto njih autosakralizaciju svoje obesti, prosečnosti i izopačenosti. Misleći čovek ne sme trpeti satiranje temelja ličnosti i društva. Njegova je dužnost da se usprotivi, a ako to ne da rezultata i da se pobuni. To je razlog što današnji oblici građanske neposlušnosti sve više primaju forme pobune ili ustanka.

Prikrivanje sopstvenog udela u zlu koje pripisuje drugome, u manjoj ili većoj meri, tehnika je svake vlasti. Prednjači vlast kod koje je zlo ugrađeno u sam sistem vladanja. Primer vredan pomena je naknadna zabrana knjige već pomalo zaboravljenog Deni De Ružmona U zagrljaju Đavla koju je 1991. objavila izdavačka kuća Gradac. Do zabrane je došlo tek 1993. navodno zbog hrvatskog prevoda Frana Cetinića i posvete prevodioca pesniku Milanu Milišiću koga je ubila granata ispaljena, kako Cetinić u posveti kaže, „za vreme velike trešnje Dubrovnika AD 1991, kada su generali rigali na grad mržnju iz podrumskog kluba književnika“. Utisak je, ipak, da je pravi razlog ležao u sadržaju knjige i u mogućim paralelama između tadašnjeg Miloševićevog i nekadašnjeg Hitlerovog režima, posebno u poglavljima „Lični opis Đavla prerušena u demokrata“, „Demon popularnosti“ ili „Paradoks demokracije“. U ovom poslednjem, naime, mogu se naći ocene da su totalitarci povukli glupost na svoju stranu tako što pod njihovim režimom budale nemaju šta da izgube, a snažne duše su uklonjene surovim resantimanom naroda.

Drugačije nije ni sada. Štaviše, možda je sve još više ogoljeno. Ako primenio De Ružmonov opis, videćemo da je i naš Đavo vulgaran i zavodljiv, farisej i protuva, hipokrit i cinik, odvratan, ali ništa manje čaroban u očima naivnih. Povodom zabrane je urednik biblioteke Alef, Branko Kukić, rekao da ne umemo da vidimo budućnost, da smo zaslepljeni i zaglušeni prošlošću koja kulja i na usta i na dupe, da smo od nje zanemeli, oslepeli i ogluveli, pa ne čujemo topove iznad glava, ne vidimo manijake i nitkove koji vršljaju naokolo i nismo u stanju da pustimo glas pobune u ovoj magluštini, u ovom smradu i raspadu.

Režim koji u praksi potiskivanja političkih protivnika još ne pribegava drastičnim oblicima sile, igra na kartu zaparloženosti većine građana koje je u takvom stanju zatekao i koje će sopstvenim primerom ili daljim radom na širenju neukosti i zadrtosti tek proizvesti. Što se manje zna manje se sumnja. Odsustvo sumnje u procesu spoznaje, koje spoznaju po sebi negira, ne znači i odsustvo nepoverljivosti prema svima koji bi da na sumnju navedu, da odvrate od poslušnosti onima koji bodre neznalice i na njihovoj se tuposti krepe.

Društvo u kome nema pobune idealno je, podnošljivo ili potlačeno. Idealnog nema. Podnošljivom je istekao rok. Preostaje najgore. Despoti se oslanjaju na loše uzore. Jedan od njih je i SSSR u kome tolike godine fizičkog i psihičkog tlačenja nisu dovele do pobune, nego su usadile strah. Robert Kraft nam svedoči da je Stravinski, prilikom posete Moskvi 1962, prvi put dirigovao orkestrom čiji muzičari nisu govorili strane jezike. Smatrao je to posledicom desetina godina izolacije, baš kao što je i prizor iz Lenjinovog mauzoleja, pred kojim građani u redu strpljivo čekaju po šest sati da bi obišli stakleni sarkofag, u kome, bio je uveren, nije ležao balzamovani Lenjin, već njegova voštana lutka. Na prijemu kod ministarke kulture, Šostakovič, koji je u Staljinovo vreme očekivao hapšenje i držao spakovani kofer za zatvor, odavao je utisak veoma nesigurnog i nervoznog čoveka kome se tresu i ruke i kolena, koji zamuckuje, grize nokte i pali jednu cigaretu za drugom. Društvo bez potrebe za pobunom protiv nepravde bezlično je i beznadno. Poslušajmo Miltona: Nije vrlina razmišljati o zlu ako mu se ne suprotstavite; mi na svet ne dospevamo nedužni, već donosimo prljavštinu od koje nas mogu očistiti samo naš sud i izbor.

Ne žele ova deca da vladaju, nego da žive u normalnoj državi. Previše prizemnog i prozirnog nije dovoljno ni za osrednju cirkusku predstavu, a kamoli za kreativan život i izglednu politiku. Deca dobro rasuđuju i učinila su izbor. Kakav? U najkraćem, pošto normalnom smatramo pravnu državu, a takva država nije današnja Srbija, deca su protiv onih koji su za to krivi, ona su protiv vlasti. Pritom, nije važno što studenti, sasvim nepotrebno, negiraju političnost svojih zahteva. Homo politicus je aktivni građanin koji nastoji da utiče na funkcije javne vlasti, uprkos moći onih koji se trude da to spreče. Zar studentski otpor nije dokaz korisne politike? I zar ta politika ne daje rezultate? Zbog akcija studenata date su ostavke, pala je vlada, objavljuje se dokumentacija, rasipaju se netražena pomilovanja, prestaje ćutanje RTS koja je 2. februara u jutarnjem dnevniku kao prvu vest objavila reportažu o grandioznom protestu i blokadi mostova u Novom Sadu, protesti građana širom Srbije masovni su i ulaze u četvrti mesec. Kome li neće delovati burleskno jedna od poslednjih izjava Ane Brnabić da kod nas nema političke krize?

Na kraju, da ne zaboravimo autora čija je drama jednim delom svog naslova poslužila kao tema ovog dvobroja. Glavni junak Vitrakove drame Viktor ili deca na vlasti, koji slavi tek deveti rođendan, kaže da bi radije izabrao smrt nego beščašće, ako je osuđen da živi kao zabludeli sin i bude živa slika poroka i kajanja. Nasuprot tome, zebnju onih koji su ogrezli u porocima bez kajanja oličava njegov otac Šarl kada s rezignacijom procedi: „Imam neko predosećanje da će sve krenuti drugim pravcem… Bojim se da nisam na visini.“

I nisi! Deca su.

Književni magazin, br. 245, januar-februar 2025.

(Peščanik.net/foto: screenshot/N1)