Četiri događaja usredsređena na žene dospela su na naslovne strane u poslednjih mesec dana: izborna pobeda Đorđe Meloni u Italiji, smrt i sahrana kraljice Elizabete Druge, premijera filma Žena Kralj i protesti širom Irana nakon što je policija za moral ubila Mahsu Amini. Zajedno, ove četiri priče ističu suštinske karakteristike političkih okolnosti u ovom trenutku.

Pošto levica nije uspela da ponudi adekvatan odgovor na krizu liberalne demokratije, uspon novih desničarskih vlada u Evropi nije posebno iznenađujući. Ali centralna uloga žena u tome tek treba da dobije pažnju koju zaslužuje. Desničarske liderke poput Meloni i Marin Le Pen u Francuskoj predstavljaju se kao jače alternative tradicionalnim mejnstrim muškim tehnokratama. One su istovremeno oličenje tvrdoglavosti desnice i odlika koje se obično vezuju za ženstvenost, kao što su nega i porodica: fašizam sa ljudskim licem.

Pređimo zatim na televizijski spektakl sahrane Elizabete Druge, koji je istakao zanimljiv paradoks: kako britanska država sve više gubi svoj status supersile, sposobnost britanske kraljevske porodice da inspiriše imperijalne maštarije samo raste. To ne treba odbaciti kao ideologiju koja maskira stvarne odnose moći. Naprotiv, monarhijske fantazije su same po sebi deo procesa koji ih reprodukuje.

Smrt Elizabete Druge podsetila nas je na modernu razliku između gospodarenja i vladavine, pri čemu je prvo danas ograničeno na ceremonijalne dužnosti. Od monarha se očekuje da zrači saosećanjem, blagošću i patriotizmom i da se kloni političkih sukoba. Kao takvi, monarsi ne predstavljaju transcendenciju ideologije, već ideologiju u njenom najčistijem obliku. Tokom sedam decenija, uloga Elizabete Druge bila je da bude lice državne moći. Koincidencija njene smrti sa dolaskom premijerke Liz Trus na vlast možda je bila krajnje slučajna, ali ipak je simbolizovala prelazak sa kraljice na ženu kralja. U svojoj novoj ulozi, Trus je delimično preduhitrila levicu vezujući subvencije za energente sa rezanjem poreza za bogate.

Film Žena Kralj Đine Prins-Bajtvud takođe se bavi političkom logikom monarhije. U istorijskom epu o Agođiji, ratničkom odredu sastavljenom samo od žena koji je služio za odbranu zapadnoafričkog kraljevstva Dahomej od 17. do 19. veka, Vajola Dejvis glumi fiktivnu generalicu Nanisku. Ona je potčinjena samo kralju Gezu, stvarnoj ličnosti na čelu kraljevstva od 1818, koji je učestvovao u atlantskoj trgovini robljem do kraja svoje vladavine 1859.

U filmu, među neprijateljima Agođije nalaze se trgovci robljem koje predvodi Santo Fereira, fiktivni lik zasnovan na istorijskoj ličnosti Franciska Feliksa de Suze. Međutim, de Suza je bio brazilski trgovac robljem koji je pomogao da Gezo preuzme vlast, a Dahomej je bilo kraljevstvo koje je pokorilo druge afričke države, a njihove narode prodalo u roblje. Dok je Naniska prikazana kako se kod kralja buni protiv trgovine robljem, stvarni Agođije mu je služio.

Žena Kralj tako promoviše oblik feminizma koji zapadna liberalna srednja klasa favorizuje. Poput današnjih  #MeToo  feministkinja, amazonke iz Dahomeja će nemilosrdno osuditi sve oblike binarne logike, patrijarhata i tragove rasizma u svakodnevnom jeziku; ali će biti veoma oprezne da ne remete dublje oblike izrabljivanja koji podupiru savremeni globalni kapitalizam i postojanost rasizma.

Ovakav pristup podrazumeva relativizaciju dve osnovne činjenice o ropstvu. Prvo, beli trgovci robljem jedva da su morali da kroče na afričko tlo, jer su ih privilegovani Afrikanci (poput kraljevine Dahomej) snabdevali obiljem svežih robova. Drugo, trgovina robljem bila je rasprostranjena ne samo u zapadnoj Africi već i u njenim istočnim delovima, gde su Arapi porobili milione i gde je ta institucija trajala duže nego na zapadu (Saudijska Arabija je formalno ukinula ropstvo tek 1962).

Muhamad Kutb, brat egipatskog muslimanskog intelektualca Sajida Kutba, energično je branio islamsko ropstvo od zapadnih kritika. Tvrdeći da je „islam dao duhovno pravo robovima“, suprotstavio je preljubu, prostituciju i neobavezan seks („taj najodvratniji oblik animalizma“) na zapadu „čistoj i duhovnoj vezi koja sluškinju [ropkinju] vezuje za njenog gospodara u islamu“. Pojedini konzervativni salafitski učenjaci još uvek pričaju tu priču: recimo, šeik Saleh Al-Favzan, član najvišeg verskog tela Saudijske Arabije. Ali to se ne može saznati od liberala srednje klase sa zapada.

Srećom, istorijske veze islama sa ropstvom ne moraju ometati emancipatorski potencijal pretežno muslimanskih društava. Masovni protesti u Iranu imaju istorijski značaj globalno, jer kombinuju različite borbe (protiv ugnjetavanja žena, verskog ugnjetavanja i državnog terora) u organsko jedinstvo. Iran nije deo razvijenog zapada, a slogan demonstranata Zan, Zendegi, Azadi („žena, život, sloboda“) nije puka replika pokreta #MeToo ili zapadnog feminizma. Mada je mobilisao milione žena, slogan govori o mnogo široj borbi i izbegava anti-mušku tendenciju na koju se često nailazi u zapadnom feminizmu.

Iranski muškarci koji skandiraju Zan, Zendegi, Azadi znaju da je borba za prava žena takođe i borba za njihovu slobodu – da je ugnjetavanje žena samo najvidljivija manifestacija šireg sistema državnog terora. Štaviše, ono što se dešava u Iranu tek nas čeka u razvijenom zapadnom svetu, gde jačaju trendovi ka političkom nasilju, verskom fundamentalizmu i ugnjetavanju žena.

Mi na zapadu nemamo pravo da tretiramo Iran kao zemlju koja očajnički pokušava da nas sustigne. Naprotiv, mi smo ti koji moramo da učimo od iranskih ljudi ako želimo bilo kakvu šansu u suočavanju sa desničarskim nasiljem i ugnjetavanjem u Sjedinjenim Državama, Mađarskoj, Poljskoj, Rusiji i mnogim drugim zemljama. Bez obzira na neposredan ishod protesta, ključno je da se pokret održi u životu, organizovanjem mreža unutar društva, koje mogu da nastave rad u ilegali u slučaju da snage državne opresije odnesu privremenu pobedu.

Nije dovoljno naprosto izraziti simpatije ili solidarnost sa iranskim demonstrantima, kao da pripadaju nekoj dalekoj egzotičnoj kulturi. Sad je besmisleno svako relativističko naklapanje o kulturalnim specifičnostima i senzibilitetu. Možemo i treba da vidimo iransku borbu kao sinonimnu našoj. Nisu nam potrebne nominalne liderke ni žene-kraljevi; potrebne su nam žene koje će nas sve mobilisati za „ženu, život, slobodu“ – a protiv mržnje, nasilja i fundamentalizma.

(Peščanik, foto: N1)