U jednoj prastaroj francuskoj legendi francuski kralj Anri Drugi od Valoa drži u krilu malog Anrija od Navare, zadirkuje ga i u jednom trenutku kaže:

„O, da, ti ćeš jednog dana biti na mom mestu – postaćeš, kad odrasteš, francuski kralj!“

„O, da…“ , uzvratio mu je nasmejani golobradi dečak.

Mnogo godina kasnije, tokom verskih ratova u 16. veku, taj nasmejani Anri predvodio je hugenote (francuske protestante) u strašnom ratu protiv katolika, koji je odneo na desetine hiljada ljudi, od toga više protestanata. Nakon što je izbegao užasan pokolj protestanata i proveo četiri godine u zatvoru, Anri Četvrti Navarski, iz dinastije Burbona, postaviće se na francuski presto. Pre toga zamenio je protestantsku katoličkom verom, što je bio uslov da mu se prizna pravo na presto: „Šta je jedna misa naspram Pariza“, rekao je prelazeći u katolike.

Uprkos činjenici da je promenio veru, titule i najvažnije poslove u kraljevstvu dodelio je ljudima iz vere kojoj više nije pripadao. Nantskim ediktom iz 1958. vratio je čak francuskim protestantima značajna verska prava i otvorio put sekularizmu i toleranciji. Uprkos tome, protestanti mu nikad nisu oprostili novu, a katolici – prethodnu veru: ovi drugi su ga čak smatrali tiraninom koga svako ima pravo i dužnost da ubije. Posle nekoliko neuspešnih atentata, Žan Fransoa Ravajak, katolički fanatik, skočio je na kraljevsku kočiju i s nekoliko preciznih udaraca nožem ubio Anrija Četvrtog.

U jednoj ovdašnjoj urbanoj legendi Vojislav Šešelj, omiljeni opozicionar tadašnje vlasti, dobija od Bogoljuba Karića, omiljenog biznismena Slobodana Miloševića, jedan od prvih mobilnih telefona koji su doneti u Srbiju. Vojvoda razgleda to čudo od tehnike, prebacuje ga iz ruke u ruku, a onda, u prisustvu Tomislava Nikolića, svog zamenika, telefon predaje Aleksandru Vučiću, tadašnjem generalnom sekretaru stranke:

„Ti si budućnost stranke, ti ćeš jednog dana voditi radikale, ovo će više koristiti tebi nego meni“, govori Šešelj visokom, mršavom dugajliji.

Hteo sam ovim povlačenjem paralele između Anrija i Vučića da počnem jednu kolumnu pre nekih godinu dana u eri oružja u Jajincima („Povezali smo neke ljude s nekim prostorima i nekim delima“, dr Neša Stefanović): i Vučić je pre nego što je postao lider, dobro, ne Srpske radikalne stranke već nešto finijeg derivata ovog zla, velikosrbijansku zamenio evropskom „verom; i Vučić je, uprkos novoj „veri“, najvažnije resore i funkcionerske fotelje, prepustio kadrovima iz svojih „velikosrbijanskih“ dana; i Vučić je, uprkos svemu, napravio otklon od svoje iskonske „vere“… I Vučić…!

A onda mi je sinulo da bi mi nekakav naprednjački bolesni um, a takvih u njihovim redovima ne manjka, nimalo metaforički mogao pripisati da u tom povlačenju paralele prizivam „tiranoubistvo“ i Vučićev kraj ravan preranom odlasku u istoriju Anrija Četvrtog.

Ove zaboravljene „građe“ za kolumnu setio sam se ovih dana kad je autokratska vlast Srbije uhapsila maloletnog klinca koji je nosio maketu vešala, a neki dan kasnije i penzionera, lokalnu legendu Kragujevca, koji je na kartonskim vešalima obesio – sebe.

Čini mi se da ništa više od tog čina hapšenja ljudi koji nose simbolična vešala, inače sastavni deo političkog folklora raznih protesta od SAD do Engleske, ne pokazuje da vlast koja u nošenju makete učitava vešanje Vučića (prvi se on sam „prepoznao“), zapravo, sama sebi pravi vešala.

I da sve više gubi tlo, koprca se i zateže sebi omču oko vrata.

Svakim danom sve više, u svakom pogledu.

I kad Nela Kuburović, maketa ministarke pravde, apel javnosti da se mladić koji je nosio vešala pusti iz pritvora naziva – pritiskom na pravosuđe.

I kad predsednik opštine Vučitrn najavi otkaz radniku koji je u govoru na protestu u Kosovskoj Mitrovici „napao instituciju Srbije (prozivanje predsednika Republike)“.

I kad ministar prosvete, za koga znamo kako je instaliran u tu fotelju, govoreći o podršci stotina univerzitetskih profesora protestu kaže – „Nema tu ozbiljnih imena“.

I kad kvantitativno i kvalitativno unižavaju broj ljudi u protestu.

I kad BIA prati i medijima dotura snimke „tajnih sastanaka“ (na javnom mestu) političkih oponenata.

I kad naprave spot u kojem predstavnici opozicije tuku žene i vešaju ljude.

I kad predsednik države o trošku svih građana obilazi zemlju i u ime „Budućnosti Srbije“ blati i pljuje sve koji ne dele njegove stavove.

I kad radnici propalog Jumka u Vranju skandiraju „Aco, Srbine, Jumko je uz tebe“!

I kad bogovi marketinga napujdaju lokalnog bota da se pohvali predsedniku: „Mi nemamo ni dinara, pa se ne žalimo na ovu vlast“!

Ovaj režim, čija okeanska bahatost sve više odaje mentalnu invalidnost, svakodnevno posrće u potezima koji je s vešala vuku nadole. Vlast sama sebe veša, i to nije rđava vest. Jedino što vlasti u ovom času može osloboditi „stiska“ jesu incidenti i „haos snaga bezumlja“. Miriše mi da ih ljudi u protestu s tih njihovih vešala skidati neće.

Naruku ljudima koji šetaju ide činjenica da su na ulicama slobodni građani, a huligani – na vlasti.

Još jedan srpski paradoks!

P. S. Ovaj tekst pisan je na dan kad je Siniša Mali obznanio da je „Srbija spremna za potencijalnu krizu“ i plagirao sebe iz doba DS-a!

(Danas, Foto: mc.rs)