Antji Krog je ime reporterke koja je pratila rad Komisije za istinu i pomirenje Južne Afrike, ogoljavala njene sumnje i moralne dileme, razmatrala objektivna i subjektivna ograničenja koja su nametali pobornici sučeljavanja s istinom, ali i njegovi protivnici, i napisala divno štivo.

„Zavičaj moje lobanje“, naziv je te knjige.

Ima u njoj jedna sjajna epizoda: tik pred ponoć, u prostorije Komisije za istinu i pomirenje u Kejptaunu ulazi šest crnih mladića. Uporno traže da popune obrasce i polože zakletvu. U molbi piše samo: „Tražimo amnestiju zbog apatije“.

„Odlučili smo da zatražimo amnestiju jer smo bili apatični i ništa nismo učinili“, objašnjavao je jedan od njih.

„A kako se apatija uklapa u Zakon o amnestiji“, radoznalo će jedan od službenika Komisije?

„Zakon kaže da nečinjenje može, takođe, predstavljati kršenje ljudskih prava“, nastavio je da obrazlaže mladi crnac. „A to je ono što smo mi učinili: propustili smo da učestvujemo u borbi za oslobođenje. Dakle, tu smo kao mala skupina koja predstavlja milione apatičnih ljudi koji nisu uradili pravu stvar.“

Jedna, pak, ovdašnja legenda kaže da su posle II svetskog rata preživeli beogradski intelektualci nalazili po konfiskovanim kafanama i divanili – „Došli komunistički banditi, pa će i da odu“. Na kraju su otišli, nestali ili se ućutali – intelektualci!

I krajem devedesetih, baš u osvit Petog oktobra, mnogi su neumereno strpljivo čekali da odu neki Miloševićevi banditi.

Da li je moguće da nam se istorija opet ponavlja?

Zašto i šta opet čekamo?!

Postoji li opasnost da se jednog jutra probudimo u Srbiji u kojoj ima svega – ali više ne i kritičkog i autonomnog mišljenja?

Da li je to jutro možda za nama a da ga nismo svesni?

Hoće li onda biti iskupljenja za intelektualce u Srbiji?

Devedesetih godina kad su se članovi Beogradskog kruga suprotstavili Miloševićevom režimu, u pitanju nije bila ideologija već etički i moralni razlozi, devizom koju je efektno izrazio Rade Konstantinović: „Mi nismo ljudi koji se mire sa zločinom.“

Mada se malo šta promenilo u našem mentalitetu, ne mislim da nas bilo šta može vratiti u devedesete. Postoje neki novi horizonti ali i novi problemi koji svojom težinom prikrivaju stare i zapravo pomažu zaboravu.

Smeju li intelektualci imati preča posla od ovog što se događa oko nas?

Čvrsti režimi su uvek bile izazov intelektualcima da doprinesu osvešćivanju zajednice. Izazov zabrana je postajao i ispit savesti intelektualca. Nesumnjivo je i u prethodnom režimu vrednost mišljenja najviše zavisila od stepena političke podrške ali kako su intelektualci dozvolili sebi da danas skoro potpuno izgube okvirni prostor za djelovanje? Kako je moguće da u ovoj epizodi, nadam se epizodi – kakistokratije, reč koja sintetizuje našu intelektualnu stvarnost ima tri slova i glasi – muk!

Kad je i kako je tačno došlo do toga da nekakva pseudo elita preuzme primat, ne u smislu šivenja carevog novog odela, već tako veštog strategijskog okupiranja javnog prostora da je, što se nije desilo čak ni u vreme Miloševića, taj prostor ostao gotovo zatvoren za autonomna mišljenja?

Gde su nestali ljudi koji govore autoritetom svojih struka?

Smeju li intelektualci da ćute jer neće da troše reči na lake teme i polemike sa nedoraslim sebi!

Ili možda ćute jer znaju da nije dovoljno samo govoriti?!

Možda je pravo pitanje: ima li onih koji bi da ih slušaju?

Kod građana može da prevladava osećanje mučnine i zamor od politike: smeju li intelektualci da budu demotivisani atmosferom u društvu ako su, s pravom, percipirani kao neumorni borci, u pozitivnom ili negativnom smislu, ustrajni i čestiti, uvek sa deficitom lojalnosti prema državi, društvu, sistemu ili vlasti?

Pa, gde je to danas zapeo glas intelektualca, taj toliko neophodni glas istine, sud ljudi koji ima i etičku dimenziju, glas koji konstantno proziva, poziva i podseća?

Kako je moguće da se cunami ćutanje prekida tek s vremena na vreme, kao ovih dana, recimo, kad intelektualna braća jedan drugom zaverenički šalju selfije sa snimcima pozivnice za inauguraciju i porukom: „Ne idem, a ti?!“

Pa, koga će sutra boleti vulin jeste li tog pinkastog petka 23. juna bili na „Alekovoj grand paradi“ ako svih ovih ostalih dana mudro uzmičete od javnog govora i okršaja argumentima sa agresivnim predstavnicima onog dela društva koji su zagadili intelektualni i svaki drugi prostor delovanja kroz specifičan način komunikacije afirmisan na Pinku i Hepiju, u Informeru, Srpskom telegrafu i Kuriru, tu i tamo u RTS – u i Politici a već pet punih godina u Skupštini i Vladi Srbije.

Čekanje, skrivanje, apatija i ćutanje su – nečinjenje, nečinjenje je kršenje ljudskih prava a kršenje ljudskih prava je zločin.

Očekivanje da će neko sutra biti amnestiran zato što nije otišao na inauguraciju, okačite, dakle, Vučiću o rep.

P.S. Ovaj tekst pisan je tri dana posle vesti da će se Duda Ivković, rođeni Beograđanin, od košarke oprostiti revijalnom utakmicom u – Atini! Ne znam za vas, mene malo blam?!

(Danas / Foto: Medija centar)