Da je Maja Gojković, kojim slučajem, u predvorju Skupštine Srbije organizovala izložbu članskih karata svih partija, stranaka, pokreta i koalicija čiji je član bila posle 5. oktobra, osim što bi udahnuo privid duhovitosti u naš parlamentarni život, taj performans bi imao snažno katarzično dejstvo i pokazao spremnost Gojkovićeve na otklon od ružne radikalske prošlosti.

Avaj, NAŠA Maja je pokazala da joj radikalsko poimanje politike nije strano čak ni kad je formalno odsutna iz članstva Šešeljeve sekte.

„Umetnost koja čeka pravdu, 5. oktobar 2000…“, tako je nazvala izložbu 60 slika u skupštinskom holu – 60 kopija umetničkih dela koja su uništena u požaru ili su nestala u petooktobarskom dešavanju.

Gojković je, otvarajući izložbu, rekla da su to dela koja jednako pripadaju svim građanima, navodeći da je paljenjem zgrade Skupštine pre 18 godina naneta nesaglediva šteta jer je značajan deo kulturnog nasleđa nestao i do danas nije vraćen.

Dodala je da ona neće odustati od toga da se Srbiji vrati „neprocenjivo blago“.

Naglasila je da veruje kako ćemo u potrazi za tim delima „ponovo pronaći i deo sebe“!

Time je na viši nivo političkog prostakluka podignuta igrica koju je nedavno lansirao Majin politički ćaća Vojislav Šešelj, kad je u Hrtkovcima kupio kuću, renovirao je, stavio znak Srpske radikalne stranke i natpis – „Kuća Vojislava Šešelja“!

Konačno je, dakle, i Maja Gojković u tom „visokom domu“, odakle je i njenom zaslugom proteran duh parlamentarizma, baš poput Šešelja u Hrtkovcima – odakle je onomad najurio Hrvate – „pronašla deo onog sebe“.

Blaćenjem svega što ima veze sa 5. oktobrom.

Ljudi mrze sve ono što u njima potakne osećaj niže vrednosti i sve ono što svedoči o nečemu zbog čega se srame, više pred samima sobom nego pred drugima.

Osamnaest godina je prošlo od 5. oktobra, a ne prestaje ta njihova mržnja u samoodbrani: nema dana, zapravo, da neka ničim izazvana fukara, bašibozuk ili preletačka prišipetlja, redom face bez skeleta i stava, ne ređa optužbe na račun petooktobarskog „prevrata“, lepi etikete i epitete, diskredituje, satire i urniše te „dosovce“, a među njima najviše one neke „žute“. Taj otklon od „dosovaca“ i „žutih“ toliko je kurentan da faktički stasava cela jedna generacija vaspitana na narativu da bismo mi odavno bili u Evropi da nije bilo tog Đinđića, njegove bande i njihovih satrapa. Peti nam je oktobar fatalan i skoro pa ekvivalentan Kosovskom boju, kad smo poraženi u neravnopravnom okršaju, ama smo uskrsli i dočekali „carstvo nebesko“ kojim rukovodi njegova svetost iz Čipuljića.

Za one koji tada nisu bili rođeni ili su bili bebe valja reći da je Demokratska opozicija Srbije (DOS), konglomerat od 18 partija i drugih građanskih asocijacija, ukinula diktaturu Slobodana Miloševića, srušila jedan loš poredak i prekinula loš trend srpske političke istorije.

DOS je nasledio imidž države s teretom od 130.000 ljudi koje smo ubili ili su ubijeni u ratovima u kojima nismo učestvovali.

DOS je uhapsio Slobodana Miloševića i njegove pomagače optužene za ratne zločine i izručio ih Hagu.

DOS je zatekao pustoš, prazan budžet, dugove, socijalnu bedu: država je dugovala 18 plata i 24 dečija dodatka.

DOS je zatekao penzionere koji su umesto umesto penzija, 2000. dobijali bonove za plaćanje struje, uglja i drva.

DOS su „sačekale“ devizne rezerve od svega 300 miliona dolara.

DOS je isplatio sve obaveze države prema građanima, od zaostalih plata preko penzija do „stare štednje“.

DOS su sačekale bolnice bez lekova i zavoja; univerzitet bez autonomije; sudovi koji su „gasili“ novine i omogućavali progon novinara…!

DOS je otvorio vrata međunarodnih institucija.

DOS je državnu zajednicu Srbija i Crna Gora vratio u članstvo Saveta Evrope.

DOS je vratio zastavu ispred zgrade Ujedinjenih nacija.

DOS je trasirao put u evropske integracije.

Najneuspešnija opozicija u Jugoistočnoj Evropi, posle ravno deset godina, 5. oktobra 2000. našla je uspešnu formulu i stavila tačku na tiraniju Slobodana Miloševića i njegovih radikalskih satelita: Vojislava Šešelja, Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića i Maje Gojković.

U moru naknadnih, manje ili više poraznih, najveća greška opozicije koja je tog 5. oktobra 2000. osvojila vlast nije činjenica da je došlo do tihe, a onda i prebučne restauracije Miloševićevog režima (nije opozicija, mi smo ih izglasali) već to što su/smo „prespavali“ 6. oktobar.

Da je bilo „šestog oktobra“, manje bi danas, na ovim političkim koordinatama, bilo osoba koje prema „dosovcima“ gaje taj plemeniti srbijanski osećaj mržnje, uživaju u ogavnim potezima i sa toliko entuzijazma, doslednosti i radosti prave ono što im je bila iskonska hrana – čine zlo.

I ova današnja opozicija važi, kao i ona Slobina, za – neuspešnu.

Ako.

Sasvim sam siguran da, kad naleti, neće propustiti svoj „šesti oktobar“!

P. S. Ovaj tekst je pisan dan nakon što je Tači popio kafu na Gazivodama. Koje mu Vučić, sećate se – nije dao. Sve je relativno, moj Marko Đuriću.

(Danas)